Господе Боже наш, који си богат милосрђем и мудрим промислом управљаш нашим животима, услиши нашу молитву, прими наше покајање за наше грехе, заустави нову заразну болест, као што си једном престао да кажњаваш народ у време цара Давида.
Ти који си лекар душа и тела наших, подари опоравак болеснима, подижући их хитно са одра патње, како би могли да прослављају Тебе, нашег милостивог Спаситеља, а заштити здраве од било које болести. Благослови Господе и ојачај и заштити својом благодаћу све оне који се човекољубљем и жртвовањем старају о болеснима у њиховим домовима или у болницама.
Уклони све болести и патње међу људима и научи нас да ценимо живот и здравље као Твоје дарове.
Дај нам Боже свој мир и испуни наша срца чврстом вером у Твоју заштиту, надом у Твоју подршку и љубављу према Теби и према ближњима.
Јер си ти Бог који милује и спасава нас, и теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин
Причешће је увек кроз историју Цркве било слободно, највећи израз и акт слободе личности. Источна Црква никада није посезала за механизмима којима би човека принудно натерала да се крсти или причести. Сви односи које остварујемо живећи у свету су неслободни, биолошки, попут породице, национални, припадност племену, народу или раси су нам споља наметнути и нису били наш избор. Тек када се љубав оствари као слободна од биолошког, или националног идентитета наш однос љубави бива слободан. Када се то дешава? Када човек улази у брачну заједницу, ако у тај брак улази слободно, он бира друго биће слободно по љубави, и тај љубавни, слободни избор њему даје нови идентитет.
Из свакодневног искуства, знамо да када се млади љуби заљубе, да њихови родитељи онда често коментаришу: „више не познајем своје дете“ или „оно се другачије понаша“. Ово се дешава јер љубав коренито мења човеково биће и преобликује га. Зато када говоримо о љубави и слободи, ми говоримо о Идентитету. Јер оно што нама даје биће је управо љубав. Шта је резултат овакве, брачне слободне љубави две личности, опет, трећа личност. Из љубави родитеља, рађа се дете.
Наравно, ово је првобитни Божији план, да љубав увек као последицу има заједницу три личности, у Богу као Светој Тројици, такође имамо заједницу Три Личности. Отац, не може бити Отац, ако нема Сина. Ако нема Сина коме би онда био Отац. Ја сам постао отац тек кад се родио мој син, и ако сам ја старији од мог сина двадесет и осам година, ја сам постао отац тек кад се он родио. Дакле, мени је мој идентитет родитеља, оца, дат тек рођењем мог сина, односно кроз заједницу љубави са њим.
Међутим колико год волели најближе чланове наше породице, наша љубав их неће спасити смрти. Једина заједница љубави која нам може дати живот, односно постојање као чињеницу којој смрт не може наудити је заједница са Христом.
Укратко, Христос постаје човек, да би човек постао Бог. Христос на земљи не успоставља државу земаљско царство, ово је био и један од разлога због кога га и Јевреји предају римској власти, јер није решио њихову историјску улогу, Христос оснива Цркву, чији је идентитет, чије је Биће у Царству Божијем. Црква је само настањена у свету.
Начин на који Црква делује, на који се Црква изражава су богослужења. Црква свој идентитет црпи из евхаристије (Евхаристија је литургија, евхаристо на грчком значи благодарење, потиче од стиха који говоримо на најважнијем делу литургије: Заблагодаримо Господу, Евхаристо то Теон). Без литургије нема Цркве.
У Грчкој, Румунији, Немачкој је потпуно забрањена литургија и сва остала богослужења. Београдска архиепископија је донела одлуку да се литургија врши без верника, што изазива међу теолозима велике богословске расправе, јер има ли уопште литургије ако служе само свештеници без верног народа.
Ако говоримо о есхатолошком идентитету Цркве, о Бићу Цркве које је икона Будућег Царства небеског, морали бисмо још једном да поновимо шта то значи. Када Христос дође поново, доћи ће окружен апостолима. Апостоли су ти који познају историјског Христа, и када Христос поново дође као Цар Славе, апостоли су ти који ће показати ово је историјски Христос, Син Божији кога познајемо.
Даље, када Христос, позива апостоле, он им говори: „Ви ћете сести на дванаест престола и судићете над дванаест племена Израиљевих, дакле не позива их само за историјску службу, да проповедају хришћанство и мисионаре, већ их позива за Есхатолошку службу. (Есхатон, на грчком значи Последњи, а односи се на време односно стање које ће настати након последњег догађаја у историји, уједно и догађаја који ће означити крај историје, а то је Други Христов долазак.) дакле, када Христос дође поново неће бити сам, доћи ће окружен апостолима. Међутим, осим Христа и апостола, постоји и трећи елемент, то су светитељи. На иконама које представљају Други Христов долазак, уз Христа осим апостола, имамо и сабор светитеља, пре свих Дјеву Богородицу и светог Јована Крститеља.
У Цркви на литургији, имамо иконе те заједнице. Икона Христа је Епископ, свештеници су иконе апостола, а верни народ је икона сабора светитеља. Ово су три конститутивна елемента Цркве, ако један од њих зафали, онда нарушавамо и есхатолошки идентитет саме Цркве. С друге стране, боље је служити литургију и без народа, него да је не служимо уопште. Јер литургија без народа доводи у питање само служење литургије и као што смо рекли озбиљно нарушава есхатолошки идентитет Цркве и отвара теолошке расправе, а без литургије, нема ни Цркве.
Председница Владе Србије послала је свим црквама и верским заједницама препоруку да се верски обреди служе без присуства верника. Пошто још увек није забрањена литургија, Црква је добила простор да још увек служи уз минимални број верника. До сада је то било свештеник и максимално пет верника. Након препоруке Владе Србије, претпостављам да ће корак по корак, вероватно и на следећој недељној литургији Цркве бити без верника.
Међутим, искушења, јер језиком Цркве је јасно шта је ово, ово је искушење, ће се у наредних неколико недеља још повећати. Док се повећава број заражених, ми се приближавамо великим празницима, на којима су традиционално пуне Цркве, најпре Цвети, затим Велики Петак, када се очекује врхунац епидемије и на крају Васкрс. Централни догађај и исходишна тачка нашег живота, овог поста и наше вере.
Говорити о слободи увек је тешко, посебно када се израз елементарне слободе доведе у питање. Ми свештеници говоримо да се укида слобода вероисповести, новинари говоре о укидању слободе говора, грађани говоре да им је укинута слобода кретања.
С друге стране, видимо да припадници секте артемита и чак и поједини румунски свештеници слободно обилазе своје парохијане, док је то нама потпуно забрањено уз претње. Свештеници наравно, неће кршити одредбе државе, не зато што мислимо да се неко може заразити током богослужења, свештање васкршње воде или било које молитве које ће свештеник обавити, већ управо због тога што је Црква само настањена у свету и њен идентитет није од овог света. Због тога постоји стални сукоб Цркве са овим светом, али тај сукоб није земаљски сукоб, где се Црква супротставља власти овог света, већ у превазилажењу света. А пре свега у превазилажењу смрти.
Црква дакле кроз свој богослужбени идентитет, најпре кроз евхаристију, одбија да свој идентитет веже за било шта од овог света и признање да је извор нашег живота, нашег вечног живота Христос, који је за нас присутан у даровима, Телу и Крви и у чињеници заједнице.
На концу нико вас не може натерати силом да приђете заједничкој чаши. Још, нико од де јуре верника пре епидемије Ковида 19 није ни знао да се ми хришћани причешћујемо из исте чаше, путира, и истом кашичицом.
Видимо да је Црква нападнута од стране такозване интелектуалне јавности, редовних противника Цркве, антисрпских лобија али и појединих лекара, који говоре да се инфектолог никада не може помирити са тим да се зараза не може пренети кашичицом за причешће. Као одговор на то Српска Православна Црква је у свом саопштењу од пре десетак дана објавила да причешћивање верника истом кашичицом није кршење мера власти донетих у борби против корона вируса, те да СПЦ поштује све инструкције државе.
Без народа, сада служићемо литургију за живот света. Јер то је оно што Црква нуди свима, живот вечни у Царству Божијем, који не може угрозити вирус, епидемија или смрт. На литургији се увек молимо за оне који су одсутни из оправданих разлога. Забрана кретања изречена од стране државних власти је свакако оправдан разлог, као и страх од вируса, болести и смрти. Апостол Павле нас управо на то и позива, да ми који смо јачи у вери не саблажњујемо оне чија је вера слабија. Јер, уосталом Бог нас све подједнако воли, чак и оне који у њега не верују.
Заједница верних на литургији, свакако не представља целокупну заједницу те парохије, чак и у нормалном стању, ван епидемија. И таква, та заједница и даље иконише, представља заједницу из Будућег Царства, овако смањена на пет особа, такође ће изображавати Царство.
Мој лични став је да литургија са пет верника уз поштовање свих прописа које спроводи држава и препоручују медицинари уз прописну удаљеност, могућност заразе своди на најмању могућу меру. Што је свакако боље, него да нам потпуно затворе Цркве
Данас када је наша слобода стављена пред највећи могући изазов, да оне ствари које су нам биле природне и обичне, данас постају луксуз, ваљало би да се сетимо великог Достојевског и његове приче о великом инквизитору где руски писац говори о слободи као о икони, лику Божијем у нама, као о највећем дару који нам је дат.
„Саградите дворац“, писао је Достојевски на другом месту, „Украсите га мермерним скулптурама, сликама, златом, вртовима, свим и свачим и уђите у њега. Ви можда никада не бисте пожелели да изађете, све у њему имате, а од добра се не бежи, али изненеда једна ситница, ваш дворац ограде и кажу: ‘Уживајте, све је ваше, само одавде не смете никуда’. Будите уверени да ћете оног истог тренутка зажелети да напустите ваш рај и прекорачите преко ограде. И не само то, сва та раскош ће само повећати вашу патњу. Да, само једно недостаје, слобода“.
Стеван Стефановић
