Нико у историји философије није пре Достојевског исказао сву величанственост слободе онако како је то писац учинио у „Легенди о Великом инквизитору”.
Легенда је, поред осталог и један од најснажнијих трактата о слободи у књижевности. Кроз Ивана Карамазова, Достојевски је изразио и највећу побуну против Бога. Попут Маркијона, јеретика из првих векова хришћанства, Иван Карамазов се буни против неправде која влада на земљи. Маркијон је говорио да читав свет и све што је у њему у злу лежи, и да се као такав не може спасти. Под великим утицајем платонизма и новоплатонизма, суштину човека своди на елемент који није материјалан. (дух, душу, психу…)
Поред побуне против Бога и изванредне теоријске поставке атеизма, Легенда је химна слободе која је љубав, и љубави која је слобода. Браћа Карамазови са Легендом као својим централним делом, јесу роман о Христу, који је Достојевски читавог живота желео да напише.
У „Легенди о Великом iнквизитору” Достојевски користи сасвим нов књижевни заплет. Христос поново долази, овога пута у околини Севиље у Шпанији, у чисто римокатоличкој средини, где га хватају инквизитори и суде му. Судија замера Христу на начину на који је одговорио кушачу у пустињи:
„Твоје време је прошло… Шта си ти урадио са људима када си им дао слободу, да би те следили?”
Наиме, у Јеванђељу по Матеју стоји да је након крштења дух одвео Христа у пустињу да га искушава и реши три за људску природу егзистенцијална питања.
Кушач тражи од Христа да претвори камење у хлебове. После четрдесетодневног поста Христос је гладан, међутим овако одговара: „Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи која излази из уста Господњих”. Он одбија да камење претвори у хлебове и тиме реши економско питање, економски проблем.
Ово је веома битна тема. У Пишчевом дневнику Достојевски износи следеће: „…Чим морално-религиозна идеја код једног народа дође до свог краја, наступа кукавичка потреба да се људи уједине ради ‘спасавања стомака’. Свако грађанско уједињење у таквом случају других циљева не може имати…
Ето, сада се француска буржоазија уједињује са тим циљем – спасите стомаке пред четвртим сталежом који надире.
Али то спасавање стомака је најмоћнија идеја међу свим идејама које могу да уједине човечанство. То је заправо предосећање краја, почетак краја… “Будите браћа па ће и братства бити међу вама. Ако нема браће, никакво уједињење неће моћи да створи братски савез…“
Кушач затим каже Христу да скочи са јерусалимског храма у бездан: „Ако си Син Божји, скочи доле јер је писано: Анђелима својим заповедићу за тебе, и узеће те на руке, где год да запнеш за камен ногом својом”. Христос одбија да скочи и најубедљивије брани слободу људске личности, одбија да скочи и тако чудо озакони као једино средство остваривања Божјег плана на земљи. Христос управо зато што цени слободу људског опредељења одлучује да љубављу, а не чудом, придобије људе.
Бацити се са крова храма у провалију значи поклонити људима толико жељено чудо и на такав чудесан начин превазићи природне законе.
На другом месту, у својим Белешкама Достојевски говори: „Поверуј, али веруј слободно, то је формула хришћанства. Господ није сишао са крста да би људи силом поверовали, захваљујући чуду – Он је управо желео слободу савести. То је дух народа и дух хришћанства…“
Треће кушање се састоји у томе да ђаво нуди Христу сва царства овог света ако му се поклони. Христос то одбија одговарајући: „Богу се једино клањај и њему једино служи…” Христос одбија да обједини све народе и тиме реши политички проблем, одбија да створи царство небеско на основама земаљског царства.
Инквизитор замера Христу на оваквим одговорима и управо је то савршена критика две велике западноевропске културне струје.
Прво, став Инквизитора је став римокатоличке цркве. Ватикан и папизам су на историјска кушања одговорили супротно од Христа, стварајући Ватикан, земаљско царство са свим институционалним особинама државе, нудећи људима и хлеб и чуда, легализујући чудо – једно од критеријума нечије светости. Инквизитор наглашава да је католицизму Христос данас сувишан и избацује га речима: „Одлази да се више никад не вратиш…“
„Ти си им обећао небески хлеб“, говори Христу римокатолички инквизитор, „…добијајући од нас хлеб, они ће јасно видети да ми њихове хлебове њиховим рукама зарађене, узимамо од њих да би их опет њима дали… Увидеће да ми камење у хлеб претварамо. Но, више ће волети што хлеб добијају из наших руку, него сам хлеб… …Царство наше ће се саздати…Понављам ти, већ сутра ћеш угледати послушно стадо, које ће на први знак моје руке полетети да згрће жеравицу око ломаче на којој ћу те спалити, зато што си дошао да нам сметаш. Јер, ако постоји ико ко је више од свих заслужио ломачу, онда си то Ти! Сутра ћу те спалити…“
У Пишчевом дневнику полемишући са Градовским, Достојевски се враћа на ову тему: „Црква је у првим вековима била прогоњена, а њен идеал се обликовао под земљом, а горе на земљи подизала се огромна зграда, велики мравињак – стара римска империја, која је такође била идеал и исходиште моралних тежњи читавог античког света.
Али мравињак није био изграђен до краја, Црква га је поткопала. Дошло је до сукоба између двеју најсупротнијих идеја какве су икада постојале на земљи: Човекобог се сусрео са Богочовеком, Аполон Белведерски се сусрео са Христом.
Дошло је до компромиса. Империја је прихватила хришћанство, а Црква римско право и римску државу. Један мањи део Цркве се повукао у пустињу и наставио тамо да се труди.
Појавиле су се поново хришћанске општине, затим манастири. Огроман део Цркве, доцније се, као што је познато, поделио на две половине.
У западној половини држава је најзад у потпуности победила Цркву. Црква је била уништена и тотално се претворила у државу. Појавио се папизам – продужење старе римске империје у новом руху. У источној половини државу је покорио Мухамедов мач. Остао је само Христос, одвојен од државе…
Друго, поред западне цркве у „Легенди о Великом инквизитору” Достојевски даје савршену критику комунизма. Ова идеја присутна је код руског писца још од романа Зли дуси. Визионарски Достојевски критикује комунизам педесет година пре Октобарске револуције, онда кад су се у Русији организовале прве социјалистичке „петице”. Комунизам обећава хлеб свима правилном расподелом добара, поклања човечанству чудо једнакости и уједињује читав свет под заставом марксизма, где се све верске и етничке границе бришу. Дакле, и комунизам одговара позитивно кушачу, покушавајући да ђаволове кушње постави као циљеве новог друштва, царства небеског на земљи.
У својим Белешкама, које понекад најбоље осликавају интимни карактер великог писца, Достојевски веома често говори о социјализму и о односу социјализма са хришћанством: „Социјалисти хоће да препороде човека, да га ослободе, да га замисле без Бога и без породице. Они закључују да ако насилно промене човеков економски начин живота, да ће постићи свој циљ. Но човек се неће променити под дејством спољашних узрока, већ само под дејством моралне промене… и ко се боји социјалиста, комуниста и комунара? Сви они нису ништа жртвовали ради опште користи. И у почетку ће додуше и жртвовати, у гужви, као стадо овнова, али само да не би изостали за другима, тј. из таштине и охолости, но истог часа ће се тргнути и газиће и пљачкаће једни друге, свом снагом коју буду имали. Иако ће комунизам сигурно победити, он ће због пљачке у трен ока пропасти. Њему је потребно једно друго племе… Мисија Русије у будућности биће у покоравању духом, а не мачем…
Социјализам је исто што и хришћанство, с тим што социјалисти сматрају да се све може постићи разумом без духа…
Комунизам је настао из хришћанства, из узвишеног гледања на свет. За све је то крива римска црква. Човечанство се покорило њој, но само до науке. Наука је устала и, када је наступило време, ти енциклопедисти су почели да проповедају људима и читавом свету да су они богомдани просветитељи и да се може и без Бога и без Христа. Тада је уследила револуција, она се задовољила са малим, али се потом појавио социјализам…
Социјалне теорије су у највећој заблуди јер су поникле из дезинтегрисаног живота човека. Човек је сам себи одсекао удове, па се сада радује што може да живи без тих удова, уместо обрнуто, да се труди да развије све одсечене удове…
Ми ћемо Европи донети православље, оно ће се у будућности срести са социјализмом… Ми ћемо са православљем понудити најлибералнију идеју каква се само може замислити, живот људи у име свих који долазе и који се са нама саглашавају… Духовно јединство које носи православље ће доћи уместо материјалног јединства, које је под притиском католицизма…
Хришћанска истина која се сачувала у православљу, јесте изнад социјализма. То је оно где ћемо се ми срести са Европом, односно ту ће се решавати хоће ли се свет спасти помоћу Христовом или сасвим супротно – уништењем воље, претварањем камења у хлебове…
Будући свет, то су комуна, златно теле, ропство, тескоба, заједнички станови… а ја сам присталица, не толико словенофилских убеђења, колико православних. Ја верујем не у комуну, већ у царство Божје…
…Сва та крв о којој говоре револуционари, сва та хука и бука и сав тај илегални рад, ни до чега неће довести и њима ће самима доћи главе. За остваривање њиховог идеала сви треба да се покоре и да пристану да живе у друштву које веома подсећа на мравињак. Па ипак је извесно да човек неће пристати на такву жртву. Материјалисти су се одмах дали у нихилизам и почели да негирају све – човека, љубав, душу, уметност, религију, слободу, не нудећи никакву алтернативу…
Ми, данас, са безбедне историјске удаљености, знамо која је то алтернатива коју је комунистички нихилизам нудио својим следбеницима уместо љубави према човеку, слободе и уметности: то је вера у формирање бескласног друштва, вера да је свет у коме смо живели само пролазна фаза ка идеалном комунистичком друштву које ће настати, царству небеском на земљи…
Достојевски је понудио интерпретацију опште историје као борбу између оних који покушавају да остваре царство божије у свету и оних који покушавају да успоставе човеково царство са искључењем Бога, између следбеника Богочовека и Човекобога. Он је волео да Русији припише посебну мисију и улогу у кретању историје. У списима Достојевског налази се схватање да је Русија позвана да води остале нације и да им саопшти спаситељску истину.
Месијански аспект марксизма био је, по речима Берђајева, много више наглашен у Русији него у делима самог Карла Маркса. Иако је марксизам био атеистички и није спроводио остваривање царства божјег, његова идеја универзалног људског друштва је била секуларизована верзија овог појма.[1]
„Легенда” је, како нам напомиње Павле Евдокимов, духовна опорука Достојевског. Пошто је чуо Легенду, Аљоша Карамазов даје одговор: оптужница коју против Христа изриче латински Инквизитор је нова химна божанске љубави. Христос не одговара ништа инквизитору, јер је у његовој оптужби и савршен одговор: „Ти си хтео слободну љубав човека како би те слободно следио, привучен и очаран тобом“.
Христос, као слобода и љубав, а не као тамничење, како га је схватио Зигмунд Фројд.
Наставиће се…
Стеван Стефановић
