Свештеник Стеван Стефановић: Када човек постаје зрела личност

Као један од највећих животних благослова сматрам чињеницу што ми је на Православном богословском факултету психологију предавао блаженопочивши академик Владета Јеротић.

Сам Јеротић, био је српски психијатар, лекар, књижевник у неку руку и философ, и професор на нашем факултету. Као истакнути научни радник добио је и највеће научно звање, звање академика.  У току рата, као гимназијалац, Јеротић је радио као болничар волонтер на хирургији у Општој државној болници у Београду. Након рата, уписује Медицински факултет, на коме је дипломирао 1951, а затим и специјализирао неуропсихијатрију.

Од 1958. до 1961, већ као доктор наука, одлази у Швајцарску, где постаје асистент највећем психологу и психијатру у људској историји Карлу Густаву Јунгу.

Тек о Јунгу не би требало трошити речи. Јунг је, свакако уз Фројда, утемељио оно што данас називамо аналитичком или комплексном психологијом, творац је типологије личности, створио је термине: механизам одбране, колективно несвесно…

Као тридесетогодишњак, Јунг се упознао са Зигмундом Фројдом и тај сусрет је сматрао најзначајнијим сусретом у свом животу. Јунг је до тада студирао и философију, и археологију, а већ је био и доцент на Циришком факултету где је предавао психијатрију. Јунг и Фројд су разговарали непрекидно тринаест сати. Након овог сусрета Јунг је изјавио да је Фројд први значајни човек кога је упознао.

Већ после неколико година Фројд и Јунг се разилазе. Како историчари философије најчешће тумаче разлог њиховог мимоилажења на личном, али и на научном плану било је Јунгово неслагање са Фројдовом психоанализом, односно са становиштом да је либидо главни покретач човековог деловања. И данас, можемо рећи да са сигурношћу знамо да сексуално задовољан човек може и те како бити гладан љубави.

Наравно, разлози су свакако били много дубљи.

Главни разлог одвајања Јунга од школе психоанализе Зигмунда Фројда је тај, што је Јунг желео да створи потпуно нови философски систем који би се ослонио на његову психологију, тако и настаје аналитичка или комплексна психологија. Као што је Аристотел следио Платона, али га и напустио, створивши свој философски систем ослоњен на Платонов идеализам, тако је и Јунг, исправио све грешке које је начинио Зигмунд Фројд и створио нову психологију и нов философски систем.

Нећемо овде говорити о Јунговој психологији и утицају који је она имала на развој науке у другој половини двадесетог века, рећи ћу само да је својим путовањима Јунг утврдио да постоје символи у колективном несвесном који су карактеристични за све народе. Јунг је тако и открио колективно несвесно.

Неких стотина година пре Јунга, руски религиозни философи говоре о колективном несвесном само га називају другачије – душом света.

О чему се заправо ради?

Колективно несвесно је најдубљи слој наше психе. Пошто је најстарији, тај психички слој је и најутицајнији: у колективном несвесном је сачувано сво сећање наших предака.

Широм Србије, на пример, постоји прича о гвозденим алкама за које би се привезивали бродови. Ја сам лично чуо приче о алкама на Ртњу, на Бељаници, Јухору и Ресавским хумовима. Вероватно и на другим планинама ван источне и централне Србије постоји прича о алкама. Нико никад није видео ове алке, али свако са којим сам разговарао је знао неког ко је те алке видео својим очима. У једној радио-емисији, археолог проф. др Ђорђе Јанковић објаснио је откуд потиче ова прича о алкама: реч је о колективном несвесном сећању на потоп. Ето, колико је Јунгова аналитичка психологија утицала не смо на неуропсихијатрију и медицину, већ и на друштвене, хуманистичке науке.

Дубоко у нашем несвесном похрањене су идеје, на пример о хероју, отуд свака прича, сваки филм који направимо има свог хероја, о Великој Мајци, отуд је хришћанска истинита прича о Дјеви Марији, Богородици, лако прихватана од људи који немају никакво богословско образовање.

Владета Јеротић је свакако у научном смислу следбеник Карла Густава Јунга, али је његово учење унапредио и надоградио, јер Јеротић потиче из православне културне и духовне традиције и цивилизације, која је Јунговом учењу, а кроз Јеротића дала нов и другачији израз.

Верујем да би се и сам Јунг, данас, сложио са Јеротићем. Сам Јунг никада није био догматичан што се свог учења тиче, теорију о архетиповима, ка основним јединицама колективно несвесног стално је допуњавао, развијао и надограђивао.

Јеротић је написао преко седамдесет књига, из области психологије, али и теологије. Писао је много о утицају религије на психу људи, допуњујући Јунга, говорио је да у људској психи постоје три паралелна слоја: пагански, старозаветни и новозаветни

Оно о чему данас желим да говорим је оно што нам је као друштву, али и као појединцима потребно, а то је како да дођемо до тога да свако од нас постане зрела, или како се се у психологији назива, интегрална личност.

Зреле личности чине зрело друштво, а зреле личности настају у здравој средини у здравим породицама, пре свега. По речима Владете Јеротића, што је више незрелих личности у неком друштву, то су и шансе мање да се то друштво развије и оствари своје циљеве, односно да оствари могућности које потенцијално има.

О зрелости Јеротић је писао у књигама „Човек и његов идентитет“ и „Човек на путу зрелости“ те их овом приликом топло препоручујем.

Постоји десет ступњева, десет ствари, или, ако је тако лакше, десет тачака које човек мора да оствари да би био интегрисана односно зрела личност. Наравно, јако, јако ретке су особе које остваре свих десет ствари, готово да спадају у статистичке грешке. По неким психолозима само један одсто становништва оствари свих десет особина.

Неко у двадесетој години оствари већину од десет тачака, неко и у педесетој не оствари ни половину.

Прва тачка коју човек мора да оствари да би био зрела личност је религиозност. Ово нисам рекао ја, православни свештеник, већ Карл Густав Јунг, оснивач, творац и утемељивач савремене психологије и психијатрије.

О чему се заправо ради?

Када је религиозан, човек се повезује са архитипом hommo religiossus у себи, односно са идејом Бога коју има у колективном несвесном. Осим што је религијско биће, човек је свакако и нагонско, и биолошко, и социјално биће, али да би човек, као део друштва као личност, не као индивидуа, био зрео, први корак који би требало да направи је да постане религиозан, односно да се повеже са архитипом  религиозног човека у себи.

Одавде изведено, атеиста не може бити зрео човек, што је потпуно тачно. Човек који негира постојање Бога, не може бити интегрисана личност. Одавде, наравно изузимам антитеисте, оне који су богоборци у правом смислу речи, јер су се они на негативан начин повезали са архетипом религиозном човека у свом несвесном и воде отворену борбу против овог дела своје личности, негирајући је.

Овакав начин је свакако деструктиван, односно самодеструктиван, и не може довести до самоспознаје.

Друга тачка је унутрашња борба са сложеним негативним особинама које имамо, као што су сујета, посесивност, љубомора. Ове емоције су веома сложене и видећемо да их јако мала деца или неке животиње уопште немају. Сваки човек дакле, има ове особине, а корак ка зрелости је да човек постане свестан ових особина и да уђе у борбу са њима, односно да покушава да их поправи. Када човек каже да није сујетан или поставља себе као пример исправног понашања, (сигурно сте се сусрели са људима који када говоре о  неком другом као негативом примеру, причу завршавају говорећи о себи: „А ево, на пример ја…“), свакако није зрела личност.

Поента је да ових десет тачака, надопуњују једна другу, настављају се једна на другу и сложене су, тако ћете у неким уџбеницима уместо десет особина, наћи шест. Управо, реч је о психологији, а не о математици, и ове особине воде једна у другу, произилазе једна из друге и допуњују се. Свакако је смисао да нема границе у човековом сазревању, и да човек треба да кроз читав живот расте, сазрева и развија се.

Следећа тачка је способност да волите неког другог, а не самог себе. Јеротић нам је као студентима често говорио о овој тачки, тумачећи Божију заповест да волимо једни друге (ближње) као себе саме. Први проблем је тај што многи људи искрено не воле ни себе. Нарцисоидне личности, на пример, воле само себе, али с друге стране има и оних личности које усред комплекса ниже вредности не воле ни себе, те нису у стању, самим тим, ни да воле друге. Тако, у овом случају, требамо најпре доћи до самоспознаје заволевши себе, да би онда, здравом љубављу могли да волимо и људе око себе.

Све људе може волети само Бог, те је прича о „љубави према човечанству“ често само маска, у којој нема љубави према конкретном човеку, што би рекао Достојевски, највећи учитељ Јунга. Треба да волимо и оног нашег најмањег брата, колико год он обичан, неугледан и мали био.

Наредна ставка је типично Јунговска и односи се на контролисање сопствених нагона и импулса, на коју се одмах наставља и следећа: контрола агресије. Агресиван човек јесте зрео човек и агресија је нешто својствено људској личности. Из житија светих, па и из Јеванђеља видимо на моменте агресивно понашање и изузетно светих људи. Зрелост се састоји у контролисању ове агресивности. Односно, задржати ту ватру у себи, ревност, рекли би свети оци, али без мржње и беса. Бојажљивост, страх и бекство од неприлика је одраз незрелости.

Следећа тачка је способност подношења несрећа. Сваки човек пролази кроз искушења и патњу. И Христос је прошао кроз страдање. Једноставно, до васкрсења се долази кроз страдање, односно пут до Васкрса пролази кроз Велики Петак. Ако пажљиво погледамо Давидове псалме, исти је аутор који је написао: „Господ је пастир мој и ничега ме неће лишити… чаша је моја препуна на видику непријатеља мојих“, али и „Боже, Боже мој, зашто си ме оставио“. Дакле, исти је човек који је прошао кроз фазу свести о богатим даровима које му је Бог дао, али и кроз богостављеност. Зрела је она личност која је у стању да се носи са недаћама, односно она личност која кроз најтеже животне недаће прође са најмање психичких – душевних озледа.

Наредна особина зрелог човека је поседовање зреле а не инфантилне савести. Ово су типично психолошки термини, преведено на језик данашњице, обичног савременог човека, инфантилна савест се заснива на претњама, страху, осећају кривице и садистичким или мазохистичким односима према себи и околини. Ако ових особина нема, реч је о зрелој личности.

Последња особина је способност да будемо независни, односно слободни од спољних негативних утисака. Ова особина садржи у себи помало све претходне и манифестује се, између осталог као способност да бирамо пријатеље, односно да одбацимо оне који на нас утичу негативно.

Надам се да сам вам овим текстом, следећи Јунга, и Јеротића, али и своју десетогодишњу праксу пастирског исповедања људи као православни свештеник, помогао да направите барем један мали корак ка самоспознаји и исправљању својих лоших особина.

Ваш молитвеник пред васкрслим Христом, отац Стеван