Цела стварност коју видимо нама изгледа чврсто. Али кад бисмо имали визуру којом бисмо сагледали структуру материје видели бисмо да она врви од динамике. Због тога ми живимо у једној игри светлости, боја, атома, емергија… а успут и наше тело је наизглед чврсто и непробојно а састоји се од исте те динамике атома. Да би ствар била комплекснија и наша душа, која је темељ нашег постојања и која се не види, је нематеријална и уствари она везује метријално са нематеријаним, што значи да нематеријална стварност има уплив у наш живот. Нематеријлне ствари као што су љубав, мисао, патња, жеља.. су основ нашег живота.
Кад се то све појми онда се поставља питање да ли сам ЈА материјалан или нематеријалан. Моја нематеријалност ме директно везује са Нематеријалним Творцем материје. Ја бих се изгубио у тој игри различитих енергија и сила невидљивих да ми Христос није дао јасан путоказ.
Тек тада, када кренем тим Путем видим да Бог није далека маштарија него да Он реално делује у мом животу. Та реалност је само делимично видљива зато што је мој живот стална борба видљивог и невидљивог. То значи да с моја вера стално бори са сумњом која је напада.
Разумевши тп, доживео сам, да имам озбиљног непријатеља мог живота. Комплексност је у томе што је тај непријатељ унутар мене и он подпирује сумњу а зове се страх. Он ме нанагони да живим илузију. Ја желим да постанем хришћанин да бих могао из свог живота избацити мрак илузије.
У вртлогу мог живота успео сам да нађем котву, да се закачим за ту сигурност како бих одолео шибању ветра који жели да ме баци на поље безвољности. План мог непријатеља је да постанем бледа и уплашена копија моје воље и жеље за храброшћу. Та храброст је моја потреба за постојањем које је супротно кукавичком страху који жели да се сакријем у шкољку. Да постанем неко ко се плаши и одустаје од живота и тако (само)ограничен животарим.
Погледавши на деловање љубави схватио сам да мој задатак унутар Цркве јесте да то дело невидљиве љубави учиним мојим материјалним постојањем. То је Пут којим Бога доводим у свој живот. Тада тај наизглед нестваран и чудесан појам постаје реално присутан у мом животу. Тада се моја вера претвара у дело а идеја страшног Бога у Блиског Пријатеља.
