Створеност природе у мени и око мене има ограниченост јер има свој крај у пропадљивости. Али управо смрт Осмислиоца природе је постала начело непропадљивости. Премосницу од пропадљивости према непропадљивости, свеукупности природе, има смрт која свој исход наговештава пресаздавањем. Пресаздавање себе сам отпочео уписујући теолошки факултет где сам се срео са списима монаха који су делатно примењивали своју веру откривајући ми смисао Христових речи које су често замагљене. У дубини свог монашког подвига Максим Исповедник ми открива да дрво живота, које се напаја мудрошћу, доноси плод у уму моје душе. Дрво познања добра и зла се напаја оним што је телесно, преварношљаштеће, прозаично и пропадљиво.
Уникатношћу Хришћанства имам могућност слободне воље да се одлучим и да окушам од дрвета живота које дејствује мудрошћу, излазећи изван граница моје душе и залазећи у пределе духа којим се конектујем у сталност. Могу и да окушам од дрвета познања добра и зла којим остајем у оквирима моје душе незалазећи у пределе духа. Отуда ми долази непознавање духа који ме ограничава јер ми недопушта да упознам и откријем себе. Неоткривањем себе приклањам себе ономе што је мање вредно и тако стабилност моје инвалидности учврђујем штакама лажи.
