Само добро може да постоји јер свој темељ има у Богу. Снага зла је краткотрајна и ограничена јер извире из плитке речице људске уобразиље. Људи који нису успели да открију слободу неспособни су да устану против тираније зла. Због тог дугогодишњег недостатка слободе људи не разумеју како да се одупру злу. Том преваром расту ускогруди људи укорењени у блату осредњости. Када људи имају тако плитко корене у блату безначајности онда они пристају да буду само један безлични шраф у мотору у који се улива „гориво” наметљивости. Људи су конструисали тај мотор и хоће да им он да снагу али је челик од кога је сачињен извађен из рудника осредњости.
Мислим да би шраф постао човек, требало би прво да са себе обрише наслаге осредњости и да проба да обуче одело посебности. Тај процес скидања блата осредњости је путања којом упознајемо другачијост. Тако долазимо до слободне комуникације. Том комуникацијом је заокружена непоновљивост заједнице која је Црква. То значи да ми, који смо чули Христову поруку можемо је спровести у дело једино ако упознамо себе као посебност. Таквим упознавањем себе ми улазимо у поље другачијости. То значи да препознајемо другог као једини пут који нас води Творцу.
Наш задатак у овом животу јесте да осмислимо себе као творце посебних односа. Ако то успемо тада прихватамо наше постојање као космос кога је Бог призвао да делује смислом. Управо та смисленост је логосност која нас одваја од нашег смутног привиђења уобразиље и изграђује у нама жељу за смислом. Када разумем да је у овом нашем живљењу потребан смисао, тада почињем да разумем Христову поруку: Љуби ближњега свога као самога себе.
То све нас узводи оном непоновљивом односу ја – ти, којим нас Христос призива у смисленост, склањајући од свог погледа измаглицу уобразиље. Када успемо тако да делујемо, тада нам Црква шаље јасну поруку да у свом животу одвојимо жито од кукоља. Да би то успели требало би да се супроставимо уобразиљи која нас напада, желећи да нам не дозволи да дишемо слободом. Тако нас Христос призива на веру која је дело слободе. Насупрот томе, прихватањем уобразиље постајемо уображени и надобудни.
