Ја желим живећи живот да будем сретан и да могу породицу да одведем у природу на пикник. Тамо би видели праву природу – праву шуму, праве птице, праву воду, свеж ваздух. Међутим, ја не идем у природу на пикник, ја са породицом одлазим у велики супермаркет где ми се појављују некакве шуме које нису баш праве. Ваздух мирише вештачки и у њему би требало да се осећам пријатно. Па ипак, плаши ме велико пространство јер се у њему осећам мали и усамљен.

Онда пожелим да нешто купим и схватим колико је моћ мојих новаца неприкосновена. Супермаркет у ствари не служи да би се открила моја моћ, већ да бих ја дао новац у том храму наше бедне и потрошачке културе. У ствари, када боље размислим, то је храм религије којој припадамо, а та религије се зове „гледај само себе”.

Такве лажне религије нас одвајају од других и супермаркети нам не служе да би у њима купили неке лепе ствари за себе и друге, већ да би смо ми уживали у амбијенту, напарфемисаном ваздуху и осећају моћи док вадимо новац из новчаника. Ту моћ осећамо без обзира колико смо заиста сиромашни. Као да нас тај супермаркет хипнотише и позива  да учествујемо у новој религији самодовољности. Ова нова религија нас учи да би требало да уживамо у самоме себи. Када се изградим као самодовољна особа онда ми други и не треба. И не само да ми не треба него ми мало и смета. Насупрот томе постоји један мали број људи који у односу са другима виде остварење себе. То мало сабрање је окупљено око Христа и зове се Црква.

Супермаркети су храмови потрошачког начина живота, док је Црква храм у коме откривамо себе кроз другог. Али овде ја не говорим о Цркви као грађевини него о Сабору верујућих људи окупљених око Христа који се међусобно осећају као своји. Супермаркети су реалност наших живота али наш живот промашује мету када бивамо опчињени супермаркетима. Зло управо црпи снагу из наше залуђености и опчињености вештачким рајем и лажним благостањима.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име