Тамо где постојање није пријемчиво за Зло, тамо ће се Добро окренути према вечности, која је бесконачност односа. Ако душа доспе до таквих неограничених висина, она ће тада у себи препознати и сачувати знак и симбол Божанског постојања која је љубав. То је тајна вечности која призива биће у целину трајања, која нас подсећа да смо род Божији. Тако делује Тајна крштених људи сабраних око Христа. Телесно се прожима видљивом материјом, Дух стреми да се приближи умећу уметности Духа који све обједињује. Зато смо ми у сталној борби између тела и духа на пољу искрености. И као што Бог познаје себе, тако смо и ми призвани на познање суочивши се са собом. Живот таквог постојања јесте љубав јер оно што је лепо то је и вољено, за оне који учествују у таквом животу, деловањем познања. Свако постојање привлачи себи оно што је сродно. Зато човек рашчишћује пут према Богу, јер собом баштинимо прволик Ствараоца. Тако душу призива на дело Божанство и све што је тој оностраности блиско. Том Ствараоцу, када то схватимо, требало би да сачувамо оно што је Његово унутар мене. Зато се трудимо ми, који желимо да будемо следбеници Христови, да нам душа буде проста и лака, неоптерећена бесмисленом тежином. Тада ће њено приближавање ономе који је привлачи бити пријатно и лако.
Цео хришћански подвиг је тешка и рововска борба да допремо до истинитости која пребива у лепоти постојања.
