Када нестане струје угаси се светло. Тада у мојој соби настане нелагодни мрак који ме спутава и ограничава као да нисам слободан. Када сам слободан онда сам и самосталан. Заправо та нелагодна помрачина ми се дешава током пребивања у овом животу.
Тада тумарам кроз овај живот и као у неком сну који ме стеже, саплићем се о изненадне препреке. Те препреке су као неке замке које ми ограничавају постојање исто онако као што ме спутава угашена сијалица у соби. Да би се рашчистио мрак потребно је да струја дође до светла сијалице која ће растерати нелагоду мрака.
Слично томе у овом мом постојању ја види само обрисе живота али заправо трагам за целином, јер тада ћу почети да живим, а престаћу са нужношћу животарења. Пошто сам то схватио, желим да прође, да дође струја сијалице и победи измаглицу помрачине мог живота. Да би ми се то десило требало би да се прикопчам на струју искрености мог живота и тако упалим светло у односима са другима. Када светла нема тада господари мрак и зло које спутава човека. За разлику од тога Бог је створио свет и осветлио га искреношћу постојања. За мене та искреност јесте светлост љубави у односима са другима. Када нема те искрене светлости тада моји односи са околним светом бивају спутани злом мрака. Међутим,ја знам да је мене Бог створио да би постао његов сарадник. Он ствара и расветљава постојање и мене као његовог сарадника позива да и ја стварам моје битисање кроз односе. То ћу успети ако се прикачим на струју истинитости и упалим светло у мојој души. На такво отрежњење и осветљење мог живота ме позива Христос. Тада ће моја Вера постати дело Љубави и осветљено истином, али ја сам спутан и лењ и потребан ми је подвиг како би спровео струју до светлости мога живота.
Да бих био способан да живим требало би да будем стваралац и уметник као мој Бог.
