Ја не могу да осмислим себе Христовом посетом уколико душу не почнем да чистим врлинама. Оружјем греха повређујем себе или оне поред мене, а самострелом гордости гађам Бога. Лењошћу свог духа пасивно живим сакупљањем и обремењујем своје срце таложећи и сакупљајући грађу од које ћу изградити пут у грешку. Моје хришћанство, увек је у почетку, јер чишћење врлином је процес који траје цео живот.
Тако ми бивају потпуно јасне речи Владете Јеротића који је рекао да је његов цео живот процес којим постаје хришћаннин. Грех који онеспособљава мој дух чинећи душу инвалидном, неспособном за повезивање које је Религија. У мени се буди потреба да се присајединим мојим животом којим постојим са тајном чистоте срца које куца једноставношћу истине живота.
Свети Максим исповедник који хируршки прецизним сазнањем открива да познавање добра и зла јесте видљива творевина и да поимање те творевине доводи до насладе и патње. Ако и откријем неку врлину унутар себе она сигурно није нека награда за моје стремљење, јер то што хоћу да хришћанством живим, значи да променим себе одбацивши дволичност. Тада се у мом животу догађа епифанија. То значи мој излазак из овог начина пребивања законитости овог света и прављење места да у мом животу Бог је једна личност за чије постојање дубине, ширине и висине нисам ни могао да слутим живећи овај обремењени живот. Јер мој живот постаје посао коме је Бог послодавац.
Суочивши се са собом не наплаћујем подвиг него почињем да живим откривајући Христа за мог брата.
