У лавиринту неделатног отпадања се загуби време у потрази за целисходношћу. Душа ми је сродна са горњим световима. Тело ми је сродно са пропадљивошћу. Онда та пропадљивост, наоружавши се против мене, хоће да разори пролаз душе у горње светове и свуче је доле, оружјем мог занемаривања посебности пребивања Христовог међу нама, тако, да ме учини непокретним. Неспособним.
Без жеље да трчим трку.
Раслабљен сам да откријем такву моју посебност, јер моје срце је Адамова земља, на којој ниче трње и коров. Због тих штеточина, не да ми се да посадим и узгајим пшеницу, од које ћу начинити хлеб тајноводства, које закорачује у богословље.
Тада отварам врата храма врлина. У том храму, мноштво мојих компликованости, усходи се према Божанственој једноставности.
