ТАЈНА ПОД ВЕЛОМ ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКОГ
Моје православље је плод који сазрева да желим близину ближњега себи онолико колико сам био спреман да га одбацим од себе. Одбацујем из разлога што сам имао потребу да својом вољом будем изнад њега.
Тим сазревањем сједињујем оно што је раздељено. Таква потреба се јавља у мени да бих са жељом вере остварио себе. Таква жеља вере се напаја откривањем Јеванђеља које ми поручује да се Спаситељ очовечио и умешао у наша раздељена и расцепкана постојања са циљем да децу Божију сабере у једно.
Спаситељ ми је показао чудесан и несвакидашњи начин дуготрпељивости и када се благодарност људи претвара у најгору врсту равнодушности. Он је због те њихове осионе равнодушности трпео када су хулили, тукли и када су га убили.
То троје сачињава дело његове љубави. Таквој делатној љубави сам призван почећи да волим Христа. Његове речи ми одзвањају у ушима где он говори да неће сваки који говори Господе, Господе, ући у Царство Небеско, него само они који чинећи отварају вољу Смислодавца који је Сведржитељ целокупног постојања. Та воља је тајна и недокучива као што је Православље строго чувана тајна за све самодржцие овог света.
Мени се чини да је Православље тајна која је чувана и од саме себе, јер та тајна је прекривена и тешко уочива под велом администрација и тешко разумљивог црквенословенског језика.
Спас ми доноси присуство Христа у тајности Цркве која излази изан оквира овосветске логике, зато што је она као и знак крста за владајуће моћнике лудост, а за Јевреје саблазан.
