У мом свету сам ипак на крају по нечему први, а ту првину савладавам у мојој тескоби. Са тескобом се суочавам оног момента када откријем моју грешност које сам свестан у тренутнку када вапим за спасењем. Спасење од бесмисла и смрти ми дарива Осмислитељ живота кога препознајем изданог, напуштеног, и прикованог за крст.
Мени на том путу Хришћанства којим сам кренуо потребан је чврст ослонац православља који сведочи монашки живот подвига.
Чврста стена у монашком подвигу је безмолвије. Безмолвије је подвиг тиховања и сагледавања себе избегавајући трошење речи кроз плодно сабирање својих мисли. То су монашке висине откривања себе, путеви училишта стражарења над својим помислима. Како ја знајући за тај монашки подвиг да у мом православљу применим неку врсту свог тиховања у овој пијачној буци од свих могућих атракција које ми не дозвољавају да се загледам у огледало где ћу видети себе и своје грехове.
Мислим да ми је потребно да одредим себи неко време у току дана које ћу провести сам са собом и покушати да оценим себе радећи на плодоносној Христовој њиви. Молитвом ослушкујући Христове речи, попут Марије сестре Мартине која је села поред Његових ногу и тако изабрала добри део који јој се неће одузети.
