Црква коју често гледам на ћошку моје улице чини ми се као телепортована из оних времена. Сада знам и хоћу да та византијска грађевина буде део мене. Чим сам то пожелео, схватио сам да је та Византија уткана у моју инивидуалну посебност која сазрева. Моја личност ће се сазревањем преобразити, када ја уђем у ту српску,византијску грађевину и прихватим дар који ми она поклања. Тај дар је Христос којег прихватам причешћем на Литургији. То причешће се усељава у моје тело.
Свака ћелија мога тела се буди на један Богочовечански, Христов позив на живот. Тај мој живот сада од мене прави правог Србина, светосавца. Сада знам да је мој начин постојања одељен од овоземаљске политике, али је зато припојен црквености Стефана Немање који ми показује улаз у тај чудесан свет Хришћанства. Тај улаз има врата, а та врата на која куцам је Студеница која има пролаз у Царство Христово. Спознајни преокрет сам увидео када сам пронашао ту византијску грађевину Цркве у мом кварту. Тада сам схватио да је она за мене постала светосавска спона.
Исто онако као што је Србија ушла и припојила се роду Христовом, кроз улаз који се зове Студеница.
