Човек често употребљава храну погрешно па она буде деструктивна и тело постаје подбуло, тромо и млитаво. На исти начин се душа често храни деструктивном храном зависти, самољубља, похлепе и самозаваравања, па тада она постаје подбула, трома, неспособна за успињање ка смислу који је Логос, који откривам као логику моје унутрашње жеље.
Моја одлука да живим вером је моје стремљење да живим здрављем, које је болест и лудост за принципе мрачног владања овим светом. Медиокритети намећу нездраву храну, а ја хоћу да спасем моју личност од лажног здравља пуног „црвљиве воде“.
Трома душа због црвљиве воде пребива жалошћу. Жалост која ме опхрвала, која ми неда да гледам, тражећи узорке у нечем спољашњем је увек самообмана. Зато што ако искрено сагледам себе у инвалидним покретима душе, узрок кривице је унутар мене.
Светост се рађа у човеку када он почиње да светли заједништвом деловања смирења, правде, трпљења и љубави. Помоћу лампе унутар бића, која укључена у струју целомудрености обасјава комплетност човека у његовој једноставној посебности.
