Адам је био непостојан и зато лаковеран. Лаковерни смо сви ми када мислимо да нам припада нешто што нисмо заслужили. У ствари, ми мислимо да заслужујемо много више зато хитамо ка бљештавилу, сјају, преварне обмане, која је непостојана, баш онаква какав је и Адам. Тако постаје слика нашег дволичног лика.
Против спознаје дволичности ми се не боримо него бежимо у наводну праведност хероја са екрана. Ти хероји нестварно лако побеђују разне мутиводе. Ми варамо сами себе сјајном сликом савршенства и надмоћи, не примећујући ко смо и какви смо, занемаривањем стварности поред себе. Склањањем од тог реалног постојања, ми бежимо у иреалну борбу у којој се боре разни „Ва Дами” и тако затрпавамо поток истине, смрдљивим и компликованим лажима. То лудило дволичности нам се дешава јер не смемо да се загледамо у себе. Једноставност истине је у томе да можемо да упознамо себе једино кроз однос са другим. Тај однос јесте снага целовитости наше воље коју замењујемо парцијалном и недораслом постојаношћу којом се хранимо гледајући нашминкану осветољубивост Стивена Сигала. Ми тако замењујемо истинску храброст на коју смо позвани постојањем, лукавом преваром себељубља. Прекретница о коју запињемо је наша умишљеност која постоји лажима дволичности. Тако ми издајемо себе уживајући у својој самодовољности.
Сада ја потпуно разумем првородни грех Адамов као дволичност и непостојаност. Разумео сам тај промашај када сам видео да ја бежим од истине утапајући се у мемли једноличне самоће. Та самоћа делује стегнутом хладноћом мраза која је самозатвореност. Када се тако самољубиво самозатворим мој живот постаје заточеништво нарцизма.
