Христос је пут истине и живот. То је истина која љубављу светли на путу храбрости. Овај свет у који смо неодољиво и нужно заљубљени је ту истину подигао и приковао на крст. Овај свет се одувек свим силама борио и бори за оно што је лакше и комфорније. Тај антихришћански свет је зло прогласио за Бога и то Богу су подизани многи храмови. Један од тих „велелепних храмова“ је и логор Јасеновац.
Бити хришћанин значи не правити компромисе са „божанствима Јасеновца“ или божанствима комфора. Када сам то разумео открио сам живот као истину која се успиње на Голготу где је чека крст који ослобађа. Тај крст није пораз мог живота него позив на орбу против лажних божанстава самољубиве улашене нужности. Снагу за ту борбу добијам када желим да изградим од себе человјека. То значи да се та сила усељава у мене када чело својих размишљања и деловања усмерим ка веку који је вечност. Тада се дешава чудо и моје срце постаје храм у коме је свештеник Христос.
Тај Храм ме позива да од себе начиним силу која ће се храбро успротивити бљештавилу Холивуда и машине диктатуре. То је сигнал да ја нећу, као роб, да будем вођен нужностима сатански прецизног самооправдања које је из мржње према љубави начинило крст на Голготи. То значи да они који имају моћ и власт у овом свету, желе да униште истину. Зато су и разапели Христа, а ја ако пођем за истином знам сигурно да ћу бити нападнут од овог света.
Јер ја нећу да од себе сачиним прецизну машину која ће искасапити моју вољу и затамнити ми поглед у истину, која мене позива да учиним покрет на више према љубави, а то значи подвиг.
