Заволети неког то је моје трагање за лепим. Да би то лепо постало и истинито требало би да део себе поклоним неком далеком ко се сада приближава мени. Том лепотом почињу да ми се отварају очи и тада почињем да гледам овај свет који престаје да буде шкрт. То значи да ако желим да живим лепоту која је истина, морам да научим да дајем.  Када нисам шкрт, ја могу да дајем, а када дајем престајем да будем усамљен. И тада остварујем заједницу. Таква заједница ми даје способност да живећи овај живот промашим узалудност.

Безинтересно давање нечег свог јесте љубав. То је жртва која нас не чини пропалим и тужним, него нам даје полет на упознавање другог. У том упознавању се крије љубав, јер, ако не заволим не могу да упознам. Упознавање сам претворио у веру када сам схватио да је Христос својим делом жртве показао љубав. Желео бих да такав труд и љубав остварим у мом животу – сретнем неког и тако постанем сретан. Ако ми се то деси открићу шта је то заједница и тако ћу моћи да спознам тајну брака која ме упућује на тајну Цркве. Ако тако разумем стварност то значи да волети значи деловати, а не само имати нека јалова осећања која ничему не служе. Моја осећања ће почети да се остварују када постану плодна и када почнем да изграђујем себе кроз однос са другим. Тада ми чак и Бог постаје близак, јер у том другом проналазим своје остварење и свог пријатеља. Откривши тако чудесно пријатељство, почињем да живим једноставношћу. Долазим до закључка да је живот једноставан, јер у себи крије смисао за стварање и напредовање. Тим умећем постајем уметник, а само такав пожртвовани уметник може бити православан. Тако ми православни постајемо храбри борци и уметници.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име