Куда год се крећемо, све изгледа зацементирано, постојано, статично. Овај сто на коме пишем изгледа монументално као да је из једног комада. Када сам спустио руку на њега и пипнуо га помислио сам да је то један некрећући се монолит. Међутим, то статично, наизглед бесмислено и хладно дрво испод моје руке, у себи крије безбројна кретања. Тако излази да је статичност сачињена од безбројних и невидљивих кретања. Заправо, ова моја једноставна соба која је офарбана у зелено, собом врви од унутрашњих, а за мене недокучивих, муња и громова. Ако је обичан и прозаичан зелени зид препун набујалог комешања, колико је тек моја мисао наелектрисана смислом? Тај електрицитет мојих мисли ми служи да се укључим покретом, говором, погледом, у амбијент који од мене чини човека. То ћу успети када ову моју једноличну статику преобразим у динамику. Таква моја динамика ме позива да се не препустим бесмисленом пропадању у ништа, него да смислом подигнем олују мојих размишљања, сећања, надања и то очекивање преобразим у монолитну стену мог постојања. Оно што је стабилно, непроменљиво, а увек у покрету, је Реч Божија. Реч Божија је смисао ове моје стазе по којој се крећем. Ја се, заправо, крећем по тој стази у потрази за смислом. Ако се не крећем, то значи да нећу постојати. Ни Ја, ни Бог, ни Реч која је Смисао, која је уткана у све оно што видим.
Сада ми остаје тешка борба са самим собом, јер морам да разлучим илузију маштања од стабилности стварности. Илузија маштања је шума, на стени испод које зјапи амбис Бесмисла. Да не бих упао у тај амбис, потребно је да призовем динамику кретања од мог живота. То је јуриш према упознавању оног другог да би могао да откријем сопствени, разиграни и динамични космос, од којег сам сачињен.
