Ја сам почео да постојим у овом свету који је по свему људски и плаве је боје. Свако моје познанство је плаво. Опасно је када у мојим животним подухватима та боја уместо плаве постане сива. То сивило које побеђује плаву боју мог живота и моје планете задобија снагу из прозаичности безбојних мисли. Ја ћу се избавити из тога ако осликам свој живот четкицом плаве боје. Тада ће свако моје стремљење и жеља постати људска. Скоро сам задовољан на овој плавој планети јер је моја људскост плаве боје. Плава боја људскости ипак не може да испуни смислом моје постојање. Та људскост као да има квар, јер стално производи логоре, глад, ратове. Сада ми је јасно да ми та плава боја живота уопште није довољна, јер она ипак потхрањује само мој просек. Мој просек мене чини ограничено недовољним , а моје постојање ће имати смисао само ако постане целовито. Значи мој је задатак да од живота изградим целовитост. Зато мени не користи много материјал саткан од плаве боје. Ту плаву боју треба да пробуди, да би задобила смисао, један гром црвене боје. Прижељкујем да се то деси када буру мог плавог живота погоди, раздере и осветли гром црвене боје. То црвено је божанско, зато за мене далеко, непознато, скоро не остојеће. Чини ми се да та црвена боја божанског не може много да утиче на мој нагон према уништењу себе и других. Плаво се жестоко брани од црвеног. Али моја плава људскост ми не дозвољава да останем у том прозаичном просеку. На искорак из тог плаветнила ме призива Христова икона на којој је он обучен у божанско црвено око кога је омотан плашт плаве боје.
Та Христова икона ме учи да је могуће да Бог постане човек, да се моја плава душа вине у црвене просторе божанског. То бива јасно када видимо црвену и плаву боју на Христовој икони.
