Сигуран сам да има правих Безбожника, али већина Безбожника око мене нису прави. Нису прави зато што су у ствари идолопоклоници, а не безбожници. Већина људи има потребу да се клања и да служи Богу. Тај Бог и није прави Бог, него је идол од злата и сачињен од мисли. Ко су онда прави Безбожници? Они су заправо много страшнији од ових квазиверника који служе идолима. И њихов карактер је зато за нас јасан. Заправо постоје и прави Безбожници, они који су потпуно неосетљиви и крајње свирепи, јер нам прилазе са Христовим именом на уснама и ледом у срцу. Проблем са тим Безбожницима је у томе што њихова мудрост и није мудрост јер је далека од човекољубља, а то што је далеко од човекољубља и човека, далеко је и од Бога. Јер Бог је праобраз који је стабилан и неизменљив, а наш образ треба да задобије ту стабилност и снагу која је истина. Задатак мог живота је онда јасан. Треба да изградим својим деловањем тај образ у себи и тада ми се дешава усиновљење. Да будемо јасни, то усиновљење нема много везе са полом, то јест, да ли је неко мушко или женско, него требам у себи да откријем како постоји Бог и онда схватам да је мушко или женско само другоразредна одредница. Христос говорећи о Царству Небеском каже да у таквом истинском постојању, нити се удају, нити жене, нити има мушко, нити женско. Мој образ ћу да изградим кроз веру, ако веру изводим из мојих мисли према деловању.
То је пут да склоним од себе лажног Бога и Безбоштво и постанем делатно верујући.
