Један старац – подвижник казивао је следеће:

„Сваки (монах) који изађе у свет треба да буде веома опрезан кад разговара с људима. То се посебно односи на монахиње, јер им је неопходан опитан духовни отац који ће их упутити како да сачувају чистоту чувстава.”

У Малом скиту Свете Ане живео је духовник по имену отац Неофит, који се подвизавао у каливији Светих Архангела, на месту где је и Свети Агапије живео и написао Спасење грешника.

У једном периоду, отац Неофит је отишао на острво Тинос, да би као парохијски свештеник служио у једном од тамошњих женских манастира. Све монахиње овог манастира живеле су чистим животом. Ту је живела и нека слепа монахиња, која је једног дана исповедила оцу Неофиту да је наш непријатељ ђаво у њен ум унео недоличну помисао везану за њега. Чим је то чуо, отац Неофит се толико преплашио да се одмах вратио у Мали скит Свете Ане.

Отац Неофит био је веома потиштен, јер није могао да расуди како је непријатељ душа, ђаво, засејао такве помисли у слепу особу. Једног дана је одлучио да одговор потражи тако што ће сазвати суседне духовнике. О том питању расправљао је са оцем Стефаном, оцем Кипријаном и оцем Козмом. Позвао је и оца Игњатија који је био најопитнији од њих. Међутим, како је овај у то време био болестан, послао је свог послушника, који се такође звао отац Игњатије. Он је потицао из Смирне и одмалена је чезнуо да се замонаши.

Сви духовници су започели да истражују ово питање: како је могуће да слепу монахињу искушавају недоличне помисли? Иако су били духовно зрели, нису могли да разреше ово питање. Тада је ред дошао и на младог оца Игњатија:

„Будући да сте разговарали са слепом монахињом, Ваш глас, оче Неофите, постао је узрок који је у њој створио такве помисли. Будући да је поседовала врлину, она је почела да им се супротставља и најзад је дошла да Вам их исповеди.” Сви су се задивили његовом расуђивању и рекли: „Нека се посвете уста твоја!”

 

***

 

Један старац је рекао:

„Пази, калуђеру, да своју руку не пружиш ниједној жени, макар то била и твоја мајка, да би достигао меру наших Отаца.

Када изађеш у свет, пази да се не смејеш, да се не шалиш и да се, док разговараш, не виде твоји зуби. Када све то очуваш, чистота твог живота поучиће те узвишенијим стварима…”

 

***

 

Један брат из Дионисијата осетио је 1955. године чудотворно дејство присуства Светог Јована Претече и Крститеља. О томе нам је

казивао незаборавни старац Лазар. Он је о томе говорио као да се ради о трећој особи, али смо разумели да се то заправо догодило њему самом.

„Једног брата из манастира послали су у Солун. Остао је у гостионици, где је и противно својој вољи био уплетен у велико искушење. Приступила му је привлачна млада жена, познаница његове породице, и почела да поставља питања о оцима, о Светој Гори, итд. Разговор је дуго потрајао, а њена намера је постала јасна кад му је понудила гостопримство у својој соби, испруживши руку и говорећи: ‘Отићи ћемо само за тренутак и одмах ћемо се вратити.’

Његов пад би био и остварен да га у том тренутку није штитила његова молитва и уздање у Часног Претечу. Усрдно је преклињао светитеља да га заступа и спасе од замке у коју је упао. И заиста, у њеној соби изненада је заблистала заслепљујућа светлост, слична хиљадама електричних светиљки. Усред те светлости појавио се Часни Претеча, који је зграбио овог брата и пренео га у његову собу, која се налазила на супротном крају спрата!”

 

***

 

Један старац је рекао:

„Добар човек све жене посматра као своје рођене сестре. Чак и кад угледа посрнулу жену, рећи ће самоме себи: ‘Уколико би ова жена била моја рођена сестра, био бих веома постиђен.’ На тај начин, неће је искористити (обешчастити).”

 

***

 

Просветљени отац Јоаким из скита Свете Ане, сабрат нашег старца, приповедао је следеће:

„Када неко жели да остане чист, нека буде опрезан и строг, и нека бди над собом. Нека чак ни његове сопствене руке не буду спојене. Нека приликом сусрета пази како разговара, шта чини и како гледа око себе. Нека избегава општење са наочитим људима, као и све остало што би могло штетно утицати на његову девственост и чистоту живота.”

 

***

 

Наш савременик, старац Јосиф Исихаста, водио је сурову телесну битку. Она је потрајала осам година, што представља дуг период за некога ко је још од свог детињства остао чист од телесног греха. Говорио је да би, кад год се потпуно исцрпљивао у борби, био укрепљен благодаћу Божијом и тада би све почињало испочетка. Како је време протицало, битка се све више појачавала. „Истовремено, нисам прекидао своју одбрамбену тактику, која се састојала у свеноћном бдењу и шибању самога себе. Јецао сам, уздисао и преклињао Пресвету Богородицу. Борба би за неко време утихнула како бих могао да повратим дах, а затим се опет настављала, још жешће него претходног пута. Моје тело се исцрпљивало и губио сам снагу. Починак сам налазио једино у молитви, која је представљала знак утехе.”

Да би победнички окончао битку, употребио је све практичне методе као што су свеноћно бдење, строго испосништво, гладовање, жеђ, шибање и сузе. Напустио је кревет и спавао је на великој дрвеној клупи, сличној наслоњачи, како би могао да наслони руке. Тако је поступао све дотле док је битка трајала.

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име