Старац Јосиф Ватопедски каже да човек дознаје вољу Божију упорним трагањем за истом и одрицањем од сопствене воље, јер и Господ се одрекао себе, показавши апсолутно послушање Оцу.
Бог није потчињен страстима ни грешкама, нити покреће било какву скривену намеру, јер је Он свемогућ. Знајући све пре неголи се и догоди, Он, исходећи из појављене неопходности за нас и имајући у виду подршку постојању и сигурности Својих створења, без погрешке открива Своју вољу, или делимично или у пуноћи.
Но, под утицајем несавршености и пролазности, изложених променама природе, створења долазе у судар са вољом Божијом, јер се последња често не слаже са њиховим интересовањима.
Kао створена од Првоузрока, створења сама по себи, изван Творца, не могу достићи боље, савршено стање. Тај на делу оваплоћени и по својој природи савршени промисао, савршен из разлога јер исходи од савршеног Бога, али и због других узрока, назива се Божијом вољом. Ипак, због искварености и променљивости којој смо се подвргли, воља Божија се налази у сфери домостројитељста, постаје покретном и може се мењати, но њу је немогуће укинути, већ је само преобразовати, што се и дешава ради наше немоћи, док не дођемо у стање уравнотежености.
У односу на нашу разумну природу, Божијој вољи је угодно да се сви људи спасу и дођу у познање истине (И. Тим. 2, 4). Но, људска равнодушност и слабост, или пак скудоумност човека, приморавају вољу Божију да мења своје планове према нама, што неопитне и незнавене приволи у незадовољство и униније. Знајући за то да је воља Божија непогрешива ми пак нисмо дужни осећати незадовољство или роптати и одступати, већ признати своја прегрешења и са вером се потчинити Промислу.
Уколико ниједна јота и ниједна цртица неће нестати (Мт. 5, 18), и уколико је у вас и свака длака на глави избројана (Мт. 10, 30), какво ми право имамо да се жалимо на нама привиђајуће неправилности, што се у том жалосном стању обично и догађа са нама? Стога и пише ап. Павле: Зар сте тако неразумни? Почевши Духом, сад телом завршавате (Гап. 3,3). Ми видимо само онолико колико нам допушта сопствени поглед и сва решења и планове примамо на основу наших сопствених расуђивања и закључака.
Није такав Бог. Он, промишљајући о свој творевини, не мења своје одлуке, већ само мења начин деловања посебних догађаја, па чак и појединих људи, и то само из разлога да би све устројио са највећом коришћу за нас.
Познање Божије воље у великој мери зависи од наших личних усиља у њеном тражењу, Од тога, колико смо се ми одрекли од своје воље, несавршене и страсне, и колико следујемо савету Цркве: Питај оца твога и он ће ти јавити, старије твоје и казаће ти (В. Мојс. 32, 7).
Чиста савест и решеност, чувати са највећом тачношћу то у чему смо се обећали Богу, јер се ништа не може сакрити од Оног који испитује срца и утробе (Пс. 7. 9), дају нам могућност да често дознајемо вољу Божију, пошто у оба случаја ми привлачимо милост Божију. Уколико је у човеку заиста присутан страх Божији, састрадање и милосрђе, речју, све оно што је пријатно Богу, тада Он не скрива своју вољу од оних који живе љубављу, јер и Он сам јесте љубав. Стога, било би добро уколико би човек избегавао тражити од Бога да му на груб, чулни начин, открије своју вољу, како на жалост поступају неки, јер се због наше гордости ми лако можемо саблазнити и поверовати тој информацији коју нам сервира сатана.
Башта Балкана
