Велики савремени подвижник, проигумaн светогорског манастира Филотеј, старац Јефрем Филотејски (у свету Јоанис Мораитис) се родио 24. јуна 1928. године у граду Волос (Грчка). Са 19 година се одрекао света и преселио на Свету Гору Атос, поставши послушник светог старца Јосифа Исихасте, безмолвника и пустињака. Величина личности и дела Старца Јефрема достојна су његовог духовног оца. Обновио је обитељ Филотеј на Атосу, а после тога је за кратко време на Америчком континенту основао деветнаест манастира који су постали духовна оаза за Американце жедне благодати Божије. Преминуо је у обитељи Светог Антонија у Аризони (САД) коју је сам основао вршећи непрестану молитву за своја духовна чеда и спасење целог света.
У овом аудио запису, старац Јефрем Аризонски се присећа свог загробног искуства у време док је још као млад монах живео у малом скиту на Светој Гори, у келији свог духовног оца, Светог Јосифа Исихасте. Касније је старац Јефрем саградио осамнаест православних хришћанских манастира у Северној Америци и уснуо се у Господу 7. децембра 2019. године.
Старац Јефрем из Аризоне: Наша савест нас неће оптужити. Када нас наша савест неће оптужити? Када завршимо друго крштење које носи назив „Света исповест“. Случај смрти је застрашујући. Нисмо је искусили и не познајемо, а ипак ће стићи. Када се мој свети старац упокојио, а ја сам имао само једног „ипотактикоса“ (следбеника) у Новом скиту где се упокојио у истој келији и једног поподнева током којег смо морали да заспимо, а затим да се пробудимо у залазак сунца да одржимо свеноћно бденије по нашим правилима… легох у кревет и убрзо схватих да напуштам овај живот и узносим се у сусрет Богу. Ово није било спавање, то је била визија, нешто друго, страно законима природе.
Док сам се успињао, достигао сам небо… уздижући се ка бесконачности Бога. Тамо сам схватио да се уздижем да бих био осуђен. Када сам то схватио у себи, за неколико тренутака, помислио сам да ћу стати пред Суд Христов и „шта онда?” … дошло је то питање. Највероватније је да ћу пропасти, а најмање да ћу успети. У случају да не успем… „шта се дешава?“.
Одмах ми је дошла идеја о паклу, о вечности, „неће ти бити светлости“, уместо анђела срешћеш демоне и још много тога, па „шта ће сад бити?“ Тако велики страх, такав ужас ме је ухватио да сам се хиљаду пута пробудио. Ако сам сада будан и говорим ове ствари, у том тренутку сам био сто пута буднији, таква живост. Ово није било нешто природно, било је необично.
И молио сам Бога… „Молим те, Боже, врати ме“. „Молим те, врати ме да се покајем, да се променим“ и приметим да сам престао да се пењем и почео да силазим. Силазим… Силазим… Враћам се у келију… Видим своје тело и улазим у њега. Вратио сам се себи и почео сам са сузама да захваљујем Богу што ме је вратио.
Иако је живот био тако „чист“ поред Старца, ипак је стварност била да ме је то много мучило. Доживео сам и друге ситуације које ме терају да озбиљно размишљам о томе како неко напушта овај свет. Од тренутка до тренутка и наћи ћу се пред Судом Христовим. На овом суду нису потребни адвокати и сведочења. Једним Христовим погледом, просуђени сте. И од тада је [одлучено] где ћеш завршити… где ће се живот вечни провести…
Када неко помисли да ће се наћи у страшној тами пакла и уместо анђела, демони… У овом животу , ако неко види демона док је будан, у случају да Бог то допусти, радије ће бити бачен у ватру уместо да посматра демона… сада замислите да је изгубио спасење и са мишљу на вечност, овоме неће бити краја…
Наш живот на овој земљи се у једном тренутку завршава, колико год да смо у искушењу, колико год да се разболимо, шта год да радимо, једног дана се заврши. „Али тамо… Никад краја, шта се онда дешава?“. Ове мисли су заокупљале свете људе и жене и због њих никада нису занемарили своје подвижничке дужности.
Како рече свети Антоније… Добио је информацију од Бога да ће отићи из овог живота и као човек какав је био, почео је да плаче. А његови сабрати монаси га питају: „Аво, плачеш ли? Плашиш ли се смрти?“ Он каже: „Децо моја, чим сам се замонашио, сећање на смрт ме никада није напустило и због тога никада нисам занемарио своје дужности“. Никада није занемарио своје дужности, достигао је светитељство, са вечним је комуницирао као да је у посети комшији. Упркос свему овоме, и даље је плакао због информације и сећања да одлази. Питам се шта ће бити са мном, а да нисам ни најмање упоређен са статусом Светог Антонија и толико сам недостојан. Не могу да пређем преко ове чињенице, а ипак је истина, видимо то на делу… видимо како људи умиру, сахрањују их, видимо их на самртној постељи и како се извињавају…”
ИЗВОР: https://otelders.org/death-and-dying-dd/christian-elder-on-crossing-over-fr-ephraim-of-arizona-on-his-near-death-experience/
ОБЈАВЉЕНО: 21.02.2022.
