– Ако искључимо метафизику – рече монах Хризостом – самим тим свешћемо самим тим свешћемо тему лепоте на границе чувства. Лепота, међутим представља једно од својстава Божијих. Платон учи да физика лепота представља само слику, одраз духовне лепоте која постоји у крилу Божијем, а да је циљ философије све оно што је с оне стране смрти, јер су захтеви душе већи од задовољстава која овај свет може да пружи….Овакво схватање је блиско хришћанству. Шта мислите о овоме?
-Према таквом ставу имам одређене резерве – рече правник – које ћу, ако допуштате, задржати за себе јер не желим да вас ожалостим…
-Па ипак – рече монах Хризостом – само Ви не би требало да имате резерве, пошто сте инсистирали на овом разговору. А шта ви мислите о лепоти, драги пријатељу? – упита он теолога.
– Наравно да нема потребе доказивати – рече теолог – да је елемент лепоте усађен у човекову душу као осећај за лепо. Његово постојање, које се у свакодневном животу испољава као склоност ка лепом и као одбојност према свему ружном, представља најузвишенији доказ човековог божанског порекла и потврђује да он потиче из простора где влада Лепота. На земљи постоји обиље лепоте, расуто у природи. Она, нас, додуше привлачи али изнутра се уверавамо у то да она не представља све. Доживљавамо задовољство посматрајући оно лепо; ганути смо очарани, задивљени…Међутим, то нас не може задовољити. Наслућујемо да постоји нека друга красота за којом жудимо, нека духовна лепота коју не видимо. Осећамо да између лепога и наше душе постоји извесна сродност. Некаква саосећајна усклађеност, која се у нама јавља кроз посматрање лепога, даје потврду, односно признање тој сродности.
-Љубљени мој пријатељу – рече монах Хризостом – ова примедба је класична. Са највећом могућом јасношћу представили сте природу једне од најузвишенијих духовних вредности. Немогуће је да такво схватање не потиче из искуства. Имате дивну душу, пријатељу, имате душу…Шта Ви мислите мислите оче? Обрати се мени монах Хризостом.
Из књиге – Старац Теоклит Дионисијатски – Између неба и земље
