Почео један човек да се жали старцу Тадеју како му је тешко на послу и како ту не може да се моли. Жели да промени радно место. Упита старца за благослов. Старац се помоли и рече. „Брате, кад би светог човека бацили и на дно пакла, он би и тамо славио Бога. И пакао не би издржао тог светог човека у себи већ би га одмах избацили ка Рају. А Адам и Ева су били у Рају па сагрешише. И ти се после тога још и жалиш на атмосферу на послу. Лакше је брате на било ком месту на земљи него у паклу. Видиш, није основни проблем у околини, већ у нама самима“. На то ће онај човек – Али старче како да се молим у таквој гужви? Старац му рече – „Моли се умом непрестано, макар са две речи: Господе помилуј. И Бог ће дати да ти у срцу засија рајски мир. Потом ће и сви око тебе постати бољи и неће знати како се то десило. Толико је моћна непрестана молитва, јер једино Бог може да мења срца људи“. Човек пољуби руку старцу Тадеју и врати се са новим еланом на старо радно место.
