Крај у коме смо становали – Турковунија – био је све сама узбрдица и низбрдица. Ја сам изјутра устајао веома рано и одлазио у своју цркву Светог Герасима, а враћао се тек увече. Улица у којој је била наша кућа била је врло незгодна и врло стрма. Тако сам ја једнога јутра пао и сломио ногу. То се догодило у недељно јутро; још се није било честито ни разданило и свуда унаоколо владао је потпуни мир. Захваљујући томе, неки људи су чули моје јауке, изишли су одмах и позвали хитну помоћ. Стигла је хитна помоћ и пренели су ме у болницу. Била ми је сломљена лева потколеница. Све су ми кости на том делу ноге биле смрвљене. Осећао сам неподносиве болове. Када су ме донели у Поликлинику, спусте ме из болничког возила и положе у постељу. Лекари одлуче да ми ставе ногу у гипс. Народ је чекао да служим Литургију, али су били приморани да сви оду.
Петнест дана сам остао у болничкој постељи. Читаво то време молио сам се Господу. И тако, у молитви, најзад спонтано бацим поглед на своју ногу. И шта имам да видим! Благодаћу Божијом видим да су ми ногу погрешно ставили у гипс. Затражим од лекара да отворе гипс. Сазнавши за то, професор рече смејући се:
– Овај поп, уместо да гледа своју цркву за коју је надлежан, хоће изгледа, овде нас да контролише! Ми смо свој посао исправно урадили, а ногу смо му прегледали помоћу рендгена. Шта сад хоће? Што нас мучи?
Нико од лекара није показао никакво интересовање. Ја сам остао упоран тражећи да погледају моју ногу. Они ни да чују! У подне ми донесоше јело, али ја одбих да једем понављајући како тражим да ме поново прегледају на рендгену. Инсистирам да то ураде, јер ће, иначе, кост криво да зарасте и таква ће остати заувек. На све то професор ми је поручио:
– Нека он гледа своју свештеничку службу! Нога ми је у реду.
Дође вече. Опет ми донесоше јело; ја опет одбих да једем, упорно тражећи да погледају моју ногу. Сутрадан изјутра дође професор, па ће ми рећи љутито:
– Шта, бре, хоћеш ти, оче? Шта све то значи? Ваљде хоћеш да нас мучиш?
На моје упорно наваљивање, одведу ме ипак поново на рендгенски преглед. Стварно, виде да су ми ногу погрешно наместили и да је у таквом стању већ прилично зарасла. Професор поче да се смеје.
– Бре, оче – каже ми, – мора да си врло грешан! Сада је то и мени јасно, сад ћеш тек да видиш шта ћеш претрпети! Морамо ти поново сломити ногу да је поставимо како треба.
Почеше свом снагом да ударају гипс да би га разбили. Ја нисам говорио ништа. Само сам у себи вршио своју смерну молитву.
– А, сада не говориш! – коментарисао је професор. – Али сада ћу ти ја опростити све твоје грехове!
У једном тренутку повукоше и свукоше гипс. Ја сам осећао страховит бол. Два лекара су ме вукла за ногу, а професор је песницом ударао по нози испод колена свом снагом да би је сломио.
– Е, бре, оче, – говорио је, – опростићу те од свих твојих грехова, али, захваљујући теби, и мени ће бити опроштени моји греси!
Ломили су ми кост. Већ је била мало зарасла, те сам трпео неиздрживе болове. Стегао сам усне. Најзад, сломише ми ногу. Положише ме под рендгенски апарат, учврстише ногу и вратише је правилно у њен природни положај. Потом поново пажљиво поставише гипс и вратише ме у кревет.
Два-три месеца – већ се и не сећам колико је то трајало – остао сам да лежим у кревету. После тога дугог времена поставили су ме да седим на кревету, а онда су ми дали да се придржавам помоћу две штаке и да полако почнем да ходам.
Ја, међутим, нисам хтео штаке. Професор ми каже:
– Узми их да би могао да устанеш, пошто те је лежање исцрпело.
Ово са штакама није дуго трајало, јер сам и сам почео да стичем равнотежу. Зазирао сам од штака пошто сам се плашио да ћу се на њих навићи, па нећу после моћи да их оставим. Професор ми рече:
– Постарај се да купиш себи штап.
– Нећу – одговорим ја. – Не жели штап.
– Па зар ти као поп – на то ће он – смеш да будеш непослушан? Слушај ме, иначе ћеш пасти, па ћеш сломити све своје кости.
Тада сам био приморан да кажем својој сестри:
– Купите ми један штап. Ми јесмо сиромашни, али треба да ми купите штап. Хоћу да бацим ове штаке, јер ми тешко пада да их носим.
Било је једанаест сати пре подне. Ја сам на штакама сишао у болничку цркву.
Моја сестра се одмах спремила да оде у Еолову улицу да ми купи штап. Док је полазила, ето ти неке госпође са штапом у руци; улази у цркву.
– Је ли ово црква Светог Герасима? – упита.
– Да, чедо моје, ово је та црква – одговори црквењак.
– А где је ту икона Светог Герасима?
– Ево је ту – одговори црквењак и показа јој икону.
Тада ова непозната госпођа паде ничице пред иконом Светога и са сузама поче да говори наглас док смо сви ми слушали њене речи:
– Свети угодниче Божији, ја нисам знала за тебе, никада нисам ни чула за тебе, чак ни твоје име нисам никада чула, па ипак си ме почаствовао да ме посетиш и да ми затражиш овај штап који сам у своје време купила у Јерусалиму. Тражио си да га донесем у твој дом; и ево, донела сам ти га, Свети угодниче Божији. Рекао си: „ Желим да ми тај штап донесеш сутра ујутру!“ Ја нисам знала где се налазиш, па сам се распитивала, сазнала сам, и ево, нашла сам тебе и твој дом.
Ја, моја сестра и старица – црквењак седели смо за црквеним столовима поред туторског стола. Непозната госпођа нам приђе, па ће нас упитати:
– Шта је то било? Зашто је свети Герасим тражио од мене штап? Шта ће му тако нешто?
А старица – црквењак одговори:
– Слушај да ти објасним зашто је светитељ хтео штап: њему он не треба, али свети Герасим има и свога слугу. Његов слуга је овај свештеник кога видиш. Он је сломио ногу и већ месецима трпи велике болове. Данас је устао после дугог лежања, а лекари су му рекли да се мора ослањати на штап. И ето, његова сестра је таман била спремна да пође у Еолову улицу да му купи штап. Ходи, дакле, узми штап од Светога и донеси га овамо, па га предај његовом служитељу.
Узбуђена госпођа ми принесе штап и целива ми руку.
– Узми га, оче, – рече ми, – и опрости ми грехе моје. Купила сам га у Јерусалиму. То је штап који је био на Гробу Господњем. Ја – додала је сама – станијем у четврти Провоне, на крају улице Патисион. Тамо станујем и тамо сам видела Светога у сну.
Ја јој захвалих. Узех штап и почех одмах да га користим, одбацивши штаке. Тај штап сам затим назвао штапом Светога Герасима и веома сам га заволео. Много пазим да га не изгубим. Али то је и диван, врло чудесан штап. Јер, кад неко има тешке телесне болове, ја га мало дотакнем штапом и човек оздрави. Заиста је то чудесан штап. Како је све било дивно! Како да се светитељ Божији побрине за мене, најмањег међу слугама Божијим! Потпуно жив појавио се пред госпођом, која никада није била чула за њега ни за мене. Ваистину предивна и чудесна дела творе свети Божији људи! Стога треба да их поштујемо. И ја се клањам Светоме Герасиму, који и јесте палица немоћнима, захваљујући својој светости и благодати.
