Старац Арсеније (Папациок) из Румуније (1914–2011) био је сведок вечне истине Христове, коју је Бог дао савременом човеку. Човек дубоке молитве, поседовао је и искуствено знање о начинима на које свет функционише. Пре одласка у манастир био је надарен спортиста, талентовани вајар, војник, мајор и затвореник румунског комунистичког режима. Затвор је за њега постао духовна академија, а по изласку из затвора посветио је свој монашки живот Богу. Следећих шест деценија радио је као монах — у затвору и ван затвора. Постао је вољени духовник, саветујући монахиње манастира Текиргиол и мноштво верног народа који је хрлио у његову монашку келију. Ослањајући се на своје знање о духовном животу и деловању света, био је у стању да води људе ка животу у Христу, активношћу, а не филозофирањем и спекулацијама. Сваки његов животни подухват карактерисао је интензитет сврхе и бескомпромисно исповедање истине: сазнање да у сваком тренутку правимо избор за вечност. Током дугих година у затвору, имао је дубока искуства благодати, која су му помогла да схвати снагу страдања и жртве за Христа. Како је сам говорио: „Морамо жртвовати не оно што имамо, већ оно што јесмо.“
Старац Арсеније:
Млади, дајте ми ваше младо доба ако не знате шта ћете с њим!
Биће велики јаук. Ово вам говорим као отац и као старији брат.
Свет не схвата шта ће се догодити у том тренутку. Немаш где да бежиш, немаш кога да питаш, „више“ немаш Бога, јединог који би могао да ти да крила, не само ноге и срце, не само главу.
Имате само своја дела.
Опростите, ја сам човек који је живео у дивљини као пустињак и комунистичком затвору и логорима… И не могу а да не будем заокупљен овим проблемом времена последњег даха. Смрт не одлаже долазак, драги моји, ни у најбезначајнијим делићима секунде. Кад она дође, дошла је… И одводи нас…
Где?
У зависности од наших дела, наравно…
Која су твоја дела?
Нисте били заинтересовани, нисте имали пажњу за друге или је то била само обична инерција? „Ово сам урадио данас, урадићу то сутра…“ Кажете: „Наравно, нећу умрети до сутра“.
Али дозволите мојој старости да проговори: „Али можда ћеш умрети… И ако већ нећеш умрети, зашто једноставно не зарадиш нове дарове милости од Бога?“
Сваки тренутак је време, а уздах може бити молитва.
А ако се правилно проживи тренутак, макар и по принципу инерције, постајеш свестан да уједно живиш и „следећи“ живот и тако ваш живот постаје трајно стање присуства.
Па, „тренутак“…
Неко би се томе могао насмејати…
Младић би могао помислити да ће, видећи себе данас са мишићима живети дуже него што мисли, а то је велика, велика грешка.
Тренутак, драги моји, ако се живи, то је веза са вашом вечношћу… и ово је велика мистерија, да знате како да имате однос са својом вечношћу у сваком тренутку.
Кажете да је тренутак безначајан, да, гледајући цео ланац је врло безначајна карика, али ако недостаје једна карика…
Ланац пукне…
Да…
Да ли ви, браћо и сестре, мислите да ће то бити само нешто кукњаве у време Суда?
Није тако, драги моји, биће то велика мука, као да сте све изгубили.
Овај живот нам није дат ни за шта друго осим да бисмо стекли други живот.
Бог нас није створио за нешто друго, већ само за Њега.
Није нас довео у постојање да живимо хаотичним животом. Поготово ових дана, у времену пуном диско клубова и сличних ствари.
Он нас је довео у постојање да се радујемо у векове векова са Њим, јер Бог није некакав занатлија који нас створи, па нас остави.
Или онај који је то урадио само да би се похвалио оним што је урадио.
Он жели да будемо у заједници са Њим…
ИЗВОР: https://www.youtube.com/watch?v=dIos4H_tgoY
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 23.07.2022.
