Док свет тражи сигурност у материјалном, прича овог подвижника Почајевске лавре открива да права снага лежи у молитви и поверењу у Бога.
Много тога данас изгледа несигурно: храна, посао, мир у кући. Стално се питамо да ли ће оно што данас имамо сутра нестати. У таквим тренуцима инстинкт нас води да правимо залихе, тражимо брзе начине да се заштитимо, да задржимо оно што је опипљиво. Али православно предање нас подсећа да право решење за унутрашњу тугу и страх не долази споља, кроз материјално. Такву поуку, јасну и несаломиву, оставио је старац Амфилохије Почајевски – његова реч и данас одзвања као упозорење и утеха у исто време.
Виђење старца Амфилохија
Непосредно пре смрти, старац Амфилохије Почајевски (1894–1971) речима је насликао суморну слику живота у Украјини:
– Не чекајте, живот неће бити бољи, биће све гори и гори. На столу има свих врста рибе, али ускоро је неће бити, по Божјој заповести, риба ће отићи у веће дубине, а оно што остане изгубиће свој укус. Осушите сваку мрвицу хлеба! Ускоро вернима неће бити дат хлеб. Питаћете, а нико вам неће дати!
Када су га упитали: „Хоћемо ли јести траву?“, старац је потврдно климнуо главом и испричао причу о два подвижника који су се населили на пустом острву где ништа није расло. Јели су глину, молили се Богу и живели тридесет година, постижући светост, јер, како је нагласио, „није храна та која јача, већ благодат Божја“. Ова поука забележена је у књизи „Живот и чуда почајевског старца, преподобног Амфилохија“.
Снага која надилази оскудицу
У овој старчевој речи нема жеље да застраши. Његова порука није позив на очај, већ на разборитост и трезвеност. Он не говори о глади само као о телесној невољи, већ о осиромашењу смисла, о тренутку када обиље престаје да храни, а укус живота бледи јер је изгубљена захвалност. У православном кључу, ова поука враћа поглед ка суштини: човек не опстаје снагом залиха, већ снагом вере. Када се ослонац премести са трпезе на молитву, тада и оскудица престаје да буде крај, а постаје испит из кога се излази богатији – не стварима, него смирењем и поверењем у Бога.
