Милош је загазио у седму деценију живота, а још је у снази. Држи до себе: здраво се храни, иде у шетњу, на пливање, у теретану. Просиједа коса му пристаје. Лице увијек избријано, глатко. Примјетне боре око очију и на врату чине га мужевним.
По природи је био лирска душа. Још док је студирао објављивао је пјесме у књижевним часописима, рецитовао их по књижевним клубовима, али… није пјесник – боем, није волио кафане. Када је завршио факултет запослио се у „Политици“ којој је припадао и Нин. Посао му је пружао могућност да путује, да има сусрете са људима из културе. Љубитељ је умјетности. Често је одлазио у позориште, волио мјузикле, ишао на изложбе.
На изложби пријатеља сликара, иако није био заљубљиве природе, Нина га је при првом сусрету освојила. Њене модро-плаве очи, дуга црна коса, њен осмјех, фигура, непосредност. Све. Била је балерина у Народном позоришту, играла у мјузиклима. Од тог сусрета па надаље, био је њена подршка и сапутник, а она његова. Касније се Милошу чинило да је код њих све ишло вртоглаво брзо: вјенчање, рађање дјеце, њихово школовање, одлазак.
Да је макар могао да заустави казаљке сата, а касније из календара избрише датум када је добила први инфаркт. Због ње, због њих су се из Београда преселили у Игало.
Није од оних који жале за прохујалом младошћу, али се повремено загледа према отвореном мору са терасе свога стана и сјећањем неке тренутке раздани.
Десет година је прошло, али јој у осами још пише пјесме.
Нешто се ипак може продужити.
Често сам шета поред обале. Док га свјеж ваздух запљускује ужива у чаробној игри јутарње свјетлости, слуша пљускање воде и… чека.
Одјутри. Он око себе просипа сјеменке и призива своје дружбенице, које већ навикле на овај ритуал, у јату слијећу с оближњих стабала.
Потом се, с погледом на пучину, толико занесе да не зна када је упловио у свијет својих илузија.
Сунце жари. Из мора израња она. Црна као угарак коса расула јој се по голим раменима, разуздан вјетар јој покоји прамен пребаци преко лица, а модро-плаве очи засјене воду. Полако кроз плићак иде према њему. Испод дуге бијеле хаљине која јој се овила око витког тијела вире његована стопала. Све се назире, а ништа се не види. Чује се пјесма. Не! Чује се пун продоран глас који прати музика морских дубина. Опијен љепотом заборавља на вријеме, не зна колико је представа трајала, гдје се црнокоса љепотица умилнога гласа изгубила.
-Је ли то била Нинина жална пјесма?
Весели цвркут птица га врати у сада и измами уздах: Ех, зар је једна песма жална?
Други пут је „оживи“ другачије. У раскошној љепоти свога стаса и гласа појави се у плаветнилу окружена звијездама. Он ужива и чека. Чека да се уљуљкају у мјесечевој лађи.
Мину будни снови, и снови. У новој прилици ће их наставити, и надоградити. Не прекоријева себе због тога.
Напротив, озареног лица помисли:
-Лијепо је вољену чекати, макар и у илузији.
nekazano.me
