Био је извештач са фронта у Балканским ратовима. Важио је за једног од највећих срспких песника који је доживео славу тек после смрти. Преживео је албанску голготу, пребачен је на Kрф, а потом и у Француску, где је написао недовршену збирку песама “Недовршене песме”.

На повратку у Грчку, брод на којем се налазио торпедовала је немачка подморница. Дис је погинуо, а многа његова дела потонула су с њим.

Kада је ступио на песничку сцену, критика је била веома оштра према њему. Многи су сматрали да су његове песме мрачне са смрћу као главним мотивом. Доживео је славу тек 1930-их, али доживљава пуну глорификацију шездесетих година када га сврставају одмах иза Дучића и Ракића.

Рођен је у Заблаћу 10. марта 1880. У седмом разреду гимназије у Чачку написао је своју прву песму “На прозору свећа гори” и то на немачком језику који једва да је срицао. Два пута ће безуспешно покушавати да положи матуру.

У војску није ишао. Ослобођен је због уских груди. По препоруци пријатеља, постаје привремени учитељ у селу Прлити испод Вршке Чуке, у нади да ће имати довољно времена да се посвети песмама. У град одлази једном месечно по плату, без које се ујутро враћа у село, након кафанске седељке.

То је трајало две године, када је одлучио да напусти учитељско место и, с тек подигнутом платом, крене у Београд, једини могући пут за све песнике.

Ушао је у боемско друштво београдских великана, у време када се живело по кафанама које су биле и једина састајалишта. Бивши учитељ из околине Зајечара тек уз помоћ Нушића успева да пронађе прво запослење. Песник, који ће касније постати стални становник безмало свих наших антологија, радио је као кантарџија на савамалској трошарини.

Од прве плате штампао је подсетницу на којој је писало само – Дис. По свој прилици, то је била скраћеница, односно средњи слог његовог имена ВлаДИСлав, мада су неки тврдили да је то име града из Дантеовог “Пакла”, а други да је то био српски средњовековни назив за европски запад.

Његов кафански начин живота изменио се после венчања са Христином-Тинком, младом и лепом поштанском службеницом коју је одмах сместио у своје стихове. Брак су склопили на јутрењу у старој Марковој цркви. Она је, касније, о томе овако сведочила:

“Венчање? Било је за анегдоту, мада се претерује, нарочито оно са прстеном. Ја сам прстен била заборавила, а без њега се није могло, па је Дисова сестра отрчала да га донесе. Додуше, кум је нудио алку од кишобрана, али је поп објаснио да прстена мора бити…”

У браку је добио двоје деце, Гордану и Мутимира. Шестогодишња ћерка Гордана страдала је у непажњом изазваном пожару 1918. године. Син Мутимир завршио је гимназију и 1940. дипломирао на Правном факултету у Београду. За време рата био је на Равној гори, као капетан у војсци Драже Михаиловића. После рата враћа се у Београд и 1945. нестаје, а наводно га је ликвидирала нова власт.

Његова поезија је слична Бодлеру, иако га никад није читао. Године 1913. објавио је другу збирку “Ми чекамо цара”.

Најпознатије и највредније песме Владислава Петковића Диса су: “Тамница”, “Можда спава” и “Нирвана”, а важи за песника кога наши глумци најрадије рецитују.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име