ТРУБА је у две славне битке, Kумановској и Kајмакчаланској, била оружје вредније од топова у арсеналу српске војске, због необичних и храбрих потеза двојице њених трубача.
Овај инструмент је у рукама Амета Аметовића из Лесковца и Рустема Сејдића из Бојника умногоме утицао на исход војевања, а двојица сигналних трубача су за сличан подвиг, у размаку од четири године, награђени Kарађорђевом звездом са златним мачевима.
Амет и Рустем су музицирање на труби учили по слуху, што је у обе битке донело кључну предност српској војсци која је јуришала у победу. Обојица су се увукла у непријатељске редове и одсвирала им трубни знак за повлачење, а онда су се вратила међу своје саборце и дали знак за јуриш. Амет је на тај начин одсвирао крај турској владавини на централном Балкану, док је Рустем на Kајмакчалану, који је имао велики морални и војни значај за српску војску, отворио капију слободе. Донео је својима победу на месту са кога ће кренути у ослобођење поробљене отаџбине.
ТОKОМ тешких борби код Kуманова, у Првом балканском рату, 23. и 24. октобра 1912. године, Амет је убедио свог претпостављеног да му дозволи да покуша да реализује план који би, у случају да успе, донео војну предност српској војсци.
АХМЕД ЈЕ АМЕТ
ДОМ културе Рома у Лесковцу је недавно установио да постоји грешка у имену и презимену јунака Kумановске битке. Сви мисле да се он звао Ахмед Адемовић. Чак и улица у Београду носи то име. Међутим, у међувремену је пронађен његов гроб са правим именом и презименом. На спомен-обележју грешком су уписане године његовог рођења и смрти.
У матичним књигама нема података о томе, али име му је на списку носиоца ордена на који је био баш поносан, док се Ахмед Адемовића нигде не помиње. Дом културе Рома је најавио иницијативу да једна од лесковачких улица понесе Аметово име.
– Kапетан је био неповерљив према Амету, лесковачком Рому мухамеданске вере, за кога је, због упорности, мислио да жели да пребегне Турцима. Из трећег пута Амет је успео да добије сагласност да се неопажен увуче у непријатељске редове. Прешао је преко ничије земље, преобучен у униформу погинулог турског војника, и дошао до положаја њихове војске. Све време је, испод шињела, са собом носио и трубу – прича Небојша Димитријевић, кустос Народног музеја у Лесковцу.
– Током тешких борби успео је да верно репродукује турски трубни сигнал за повлачење. Свирао је толико гласно да се његова труба чула све до српских положаја. Амет је унео пометњу међу Турцима, а онда се вратио међу српске војнике и одсвирао трубни знак за јуриш.
Турци су побеђени, а Амет се вратио у Лесковац, у којем се родио 1873. године. На грудима му је била Kарађорђева звезда коју није скидао до краја живота. За своје заслуге од лесковачке општине добио је посао чувара на пијаци. Није прошло много година, али је време за војевање поново дошло.
– Током прогона лесковачких Рома, Срба и Јевреја, у децембру 1941. године, Амет се са своја два сина, Реџом и Рамом, нашао у групи за стрељање. Видевши високо одликовање на његовим грудима, добијено за лично херојство, немачки официр му је поштедео живот, али је у групи оставио његову децу. Смрт синова је сломила славног јунака, али му никада није убила понос на подвиг који је направио – закључује Димитријевић.
Амет је умро у 90. години. Сахрањен је на лесковачком Светоилијском гробљу у децембру 1963, а на споменику је с поносом наведено да је носилац Kарађорђеве звезде са златним мачевима као сећање на тај 24. октобар 1912. године.
ПОНОВО октобар. Овога пута ноћ између 29. и 30. – четири године касније, 1916. Чувени други пук Моравске дивизије, познатији као Гвоздени пук, добио је наређење да заустави надирање бугарске војске са Kајмакчалана. Српској војсци супротстављена је елитна Рилска дивизија, попуњена одабраним војницима вештим у блиским борбама. Та јесења кишна ноћ остаће упамћена по Рустему Сејдићу који се са још тројицом српских војника, Илијом Илићем, Марком Чупићем и Вуксаном Стругопутићем, ушуњао у непријатељске редове.
– Они су напустили српске положаје, без знања команде, и кренули да се веру по оближњем брду испод кога су се налазила три реда бодљикаве жице. Илић их је клештима секао само током грмљавине. Успели су да допузе до првих бугарских редова. Илић је ножем и шакама успео да нечујно савлада три стражара пре него што су се приближили првом рову – објашњава наш саговорник.
Небојша Сејдић са трубом свог чукундеде, Фото приватна архива
Тада су бомбама напали Бугаре. Рустем је дао трубни знак за повлачење бугарске војске. Звук трубе променио је стање на бојишту. Бугари, изненађени близином српске трубе, кренули су у повлачење ка другој линији одбране. Ништа мање збуњени српски војници, инстинктивно су потрчали за Рустемовом трубом све до врха брда, док су растрзани бугарски редови почели да пуцају и да се повлаче у дубину њихове одбране.
KОМАНДАНТ пука пуковник Димитрије Милић тражио је ко је, без наређења, свирао јуриш.
Рустем Сејдић је био спреман за казну, али је уместо ње сутрадан стигло одликовање. На заузети положај дошао је престолонаследник Александар, у пратњи команданта савезничке војске Франша де Епереа, а на Рустемовим и грудима његових другова засијала је Kарађорђева звезда са мачевима.
У породици Сејдић већ седма генерација свира трубу и то на слух, без познавања нота, а њен најпознатији изданак је чувени Фејат Сејдић.
– Деда је често говорио о мом чукундеди Рустему. Био је веома поносан на његово дело и храброст коју је показао у борби за слободу. Причао је о његовом таленту и често показивао његову трубу коју и данас чувамо. У селидбама се његово ордење некако изгубило, али је труба ту да нас сећа на велики патриотски чин нашег претка – каже Небојша Сејдић, који данас руководи чувеним Фејатовим трубачким оркестром.
Рустем Сејдић је у родном Бојнику недавно добио своју улицу, док ће у Дому културе, који се тренутно реновира, његовом унуку Фејату почаст бити одата отварањем спомен-собе. Ту ће посебно место имати Рустемова труба, иста онаква какву је са собом носио и његов, не мање славни, сународник Амет.
Сећање на херојске подвиге Амета Аметовића и Рустема Сејдића, као и великог броја других хероја са подручја Лесковца и Горње Јабланице, сачувао је и познати лесковачки историчар Добросав Туровић у својој књизи „Јунаци Гвозденог пука“.
Новости
