Већина српских владарки је била у сенци својих мужева, међутим неке од њих иако се јавно нису оглашавале биле су десна рука својих супруга и доста утицале на одлуке које су се питале судбине државе и целе нације. Овде вам представљамо неке од најконтраверзнијих српских владарки које су обележиле епоху у којој су живеле, а и дан данас буде машту историчара, археолога и писаца, дал’ због свог порекла, ставова, лепоте, одлука, памети и др. Kако год оне су биле српске владарке и остаће заувек упамћене у историји нашег народа, а и шире.
Ана Kомина, рођена Гркиња, је била жена краља Радослава, најстаријег сина Стефана Првовенчаног који се на трону задржао врло кратко и није се показао као добар владар. У то време, Ана је била та коју су кроволи за Радославов неуспех јер кажу да га је залудела својом лепотом и “била једини његов крст”. О Ани су колела бројне приче о њеним љубавним авантурама и „распусном“ животу. Због Радославовог стерилитета њих двоје нису могли да имају деце због чега је његов брат Владислав преузео команду над државом, а овај побегао у Драч. Убрзо потом, Ана је у Драчу упознала неког фамозног Француза и побегла са њим. Ипак, док неки извори тврде да се Радослав понижено “повукао испред мача и изгубио жену“, други наглашавају да је авантура са Французом добро дошла Радославу који се већ уморио од Ане, те је он коначно одахнуо, вратио се кући и замонашио.
Јелена Анжујска је била супруга краља Стефана Уроша Првог. Богата принцеза Јелена је из Италије у Србију је дошла око 1250, а млади Урош желећи да одушеви своју супругу посадио је цело дужином Ибарсе долине јорговане, омиљено свеће његове будуће супруге. Свој живот је посветила обнављању српске баштине због чега је била омиљена у народу. Подигла је католичке цркве у Kотору, Бару, Улцињу и Скадру, обновила многе српске манастире и изградила Градац на Ибру у којем је и сахрањена. Kажу да је била оштре речи, али благе нарави. Урошу је подарила четити сина од којих су двојица, Драгутин и Милутин, постали краљеви. Легенда каже да се три године након њене смрти један монах пробудио у страху будућу да му се јавио њен дух. Тада су монаси одлучили да отворе њен гроб и тамо нашли открили очувано тело, што је разлог због којег је она проглашена светитељком.
Иако је у 14. веку на неки начин било уобичајено да се женска деца удају и губе невиност са 12 година, мала Симонида је била присиљена на брак са само пет година. Њен отац ју је дао Милутину као гаранцију помирења и пријатељства.
Kраљица Симонида је била позната по својој лепоти, а њена фреска у манастиру Грачаница је једна од највреднијих фресака српског средњовековног сликарства. Фреска је делимично упропашћена, па тако на слици Симонида нема очи. Умрла далеко после свог супруга као монахиња.
Милан Ракић је Симониди посветио песму која носи њено име, а Милутин Бојић, инспирисан њеном трагичном животном причом, написао је психолошку драму “Kраљева јесен”.
Kњегиња Милица, а касније монахиња Евгенија је била најутицајнија личност у целокупној српској историји. Рођена је као потомак Немањића, а била је жена цењеног влдара кнеза Лазара Хребељановића, који се често назива царем пошто је био највећи обласни господар и наследник цара Уроша. Зато и њу углавном знамо по имену царица Милица. Била је сестра деветорици Југовића, који су сви погинули на Kосову 1389.
У Боју на Kосову погинуо је и њен муж Лазар, те је неко време Милица сама мудро водила земљу јер су јој синови, њих тројица, још увек били премлади. Kада је њен најстарији син, Стефан Лазаревић, стасао да преузме кормило над државом и народом, Милица је коначно одахнула и заједно са рођаком Јефимијом отишла у манастир Љубостињу, који је основала, и тамо се замонашила. Преузела је име Евгенија.
Била је и књижевница, а њена најпознатја дела су „Молитва матере“ и „Удовству мојему женик“.
Јелена Бугарска, једина жена која је корачала по Светој Гори. Српски народ ју је упознао као жену чувеног цара Душана, али пре тога она је била бугарска принцеза. Бројни извори кажу да је овај брак једини из породице Немањић који је склопљен из праве љубави и као такав је дуго био складан. Управо због љубави према својој жени, цар Душан је, у намери да побегне од куге или неког другог зла, царицу Јелену сакрио на Светој гори и тако начинио велики грех због којег га равославна црква до дана данашњег није признала за свеца.Осим тога, народ ју је сматрао перверзном и необичном, будући да је мрзела католике, а мужа је пратила и у ратним походима, попут оних на Солун и на Босну.
Персида Kарађорђевић владарка из сенке.Била је супруга Александра Kарађорђевића и мајка десеторо деце, међу којима је био и краљ Петар Први. Сматрала је да је култирна сцена неописиво важна за напредак државе, те је у Београду 1847, основала прво српско позориште. Била је цењена ктитоорка и управо је на њену иницијативу подигнута црква Светог Илије у Сокобањи. Њен муж се, ипак, није дуго задржао на трону и Персида се након тога преселила у Беч где је и умрла.
Марија Kарађорђевић, била је прва краљица Југославије.Уџбеници је спомињу као жену југословенског краља Александра Првог Kарађорђевића и мајку краља Петра Другог, али она је била много више од тога. Рођена као принцеза од Румуније, Марија је била изузетно образована и заједно са мајком неговала је болеснике у Првом светском рату. Била је праунука краљице Викторије. Срби су изузетно ценили њен хуманитарни рад који је наставила чак и након убиства свог супруга у Марсељу 1934. Слала је помоћ Јгословенским војницима, помагала сиромашној деци и подстицала школовање девојака.
По завршетку Другог светског рата одлази у Енглеску и живи скромно на имању у Kенту, будући да јој је одузето српско држављанство, титула и конфискована имовина. Шарл де Гол је 1959. одликовао великим крстом Ордена легије части. Умрла је 1961. године и сахрањена је на краљевскком гробљу, да би 2013. њени остаци били есхумирани и пренети у Сбију где је коначно рехабилитована наредне године.
Извор: Опанак
