Дозрела је реч
прсти се нижу нитима,
као стаклене перле.
Гугутка гуче у сокаку
на грани багремов цвет;
мелем моје- панонске баке.
По крошњама иња
жамор речи развејава,
уморан пут жеља.
Не знам где сам пошао
и чему се сутра надам,
кроз голо грање боље видим.
Скоро смо посекли грање
и поново је израсла срећа;
бели багрем и туга већа.
Гигутка се свила под облак
док прозрак размрсује конце;
заспалог паука у помрачини.
По крошњама иња паперје
гнездо пева од милине и среће,
сутра је већ касно, да ме она неће!
