Тамо где се сунце повија чаробних обелиском светлости, плаве шљиве Јастрепца чувају кућу мојих предака.Време као подерани стари џенпер, прави етно-шаре скромног живота. Кућа од набоја и предака који су дошли негде издалека, ствара нови приказ живота.Огњиште и ватра која се не гаси, неми, полу-окречени зидови ,тишине бескраја ,лутка пластична дечија , прозори сакривених облака, то је постојбина родног села. Село се покондирило постало више од тога. Куће си ницале као печурке после кише.Асфалтирани путеви, новог села доносе радост становништву.Улице помало урбане и грдске личе као из неке бајке. Овде бајке више нема.Стварност је донела нови живот. Приватне фирме,багери и раја на улицама.Живи се ужурбано, ради на све стране. Загледан у зелени орах нашег дворишта ,мислим да овај свет неконтролисано расте. Миграције чине своје ,крст је превалио муке таворске, човек је постао модификован и одређен да буде другачији.Завидност расте у корену тог ораха. Не препознајем га, он се поносито узвисио,загледан према улици. Он не чува више међу, он пара небо својом златно-зеленом крошњом.Надмено служи литургију дана.Птице ме не препознају у своме гнезду среће.Путеви се укрштају у једном божанском смеру, на сказаљци залуталог сата.Кућа од набоја,старинска не прима више госте.Окружена градским засеоком размишља другачије. Шта ће ми београдски гост који не долази стално? Окрепљен унутрашњим миром и стрпљењем, осећам нелагодан презир у оку боје дуге.Дуге више нема ,она овде тешко живи и ради.Поља су препуна кукурузишта и врана , црњих од камена и нафте. Кућа од набоја не тера шегу.Она охоло гранама зеленог ораха, одбацује сувишно од себе. Олакшан ситуацијом улазим у двориште. Бројаницу држим у руци.Влажан планински ваздух лупа ми шамаре.То је живот, прекор свих неостварених грешака.
Потомци кажњавају слабиће. Осећам побожност врелог уздаха и птице које нема. Сакрила се у гнезду од оригами папира, што сам једној девојчици правио у школи. Гране ме љуљају на ветру безпоштедног сунца. Ушао сам срећан, помилован одозго. Неко ми је скувао кафу, и пустио да седнем на огњиште. Прадедови размишљају паметно, знају да се не правим важан. Живот је то нестваран.
Дишем пуним плућима заборава. Зрно милости носим у срцу. Оно куца грдски, ужурбано и спонтано.То је кућа граничара прадедова, моје мајке њене колевке, рузмарина, зеленог ораха и пластичне лутке. Она је краљица овог засеока. Она се пита за следећи несигуран корак.Тајанствен и мудар, као гране зеленог ораха и невидљиве војске небеских отаца. Пут је трновит, просут латицама ружа и горобиља. Нашао сам пут у своме пореклу. Мајку не смем да разочарам. Идем даље у њен завичај.Стрпљен и спашен.Руком која са неба благосиља у засеоку зелених ораха. Док недоглед размишља када ћу поново доћи у посету. Живот је изломљена карика срца у откуцају сата што са кукавицом на зиду пребира осећања. Не знам, шта ми све то треба? Док она плава гугутка испод крила крије тајну старе куће, у мислима сам потонуо, тражим се у новим идејама. Окрепљен унутрашњим миром и пејзажем за носталгијом, док около сунце прави гнездо среће за све пострадале и расељене мештане у крају. Лутка од хекланих крпа и застора је енглеска краљица у селу. Она се пита за све, док дан одмиче по врбацима и води залеђених мисли и љубавних осећаја за родну груду. Иза небеске завесе плови “Васељенски брод”, успомена.
