Доле се комеша паучина равнице
Јутро је имало звонки глас жене,
У грлу кнедла и безброј речи-
Љубила си чудно у одјецима.
Тај пољубац увек је био воз-
Прохујали снови су се гасили
Напуштене куће поред старог дуда,
Жути сунцокрети оних које љубим.
Јагодицама месеца и шареног цвећа
Личе ми на чаробан кристал душе
Сакривене испод застора кревета-
Где је црвени месец водио љубав.
Путеви су прашњави од странаца
Роде су настаниле празне куће
Црвени месец је преварант жена
Сваку ноћ пресвлачи нове папуче.
Чекам воз који више не полази путем
Мрвице безбрижности бачене на под
Дубок ход по утрини зелене равнице
Црни атови носе сукње новим дамама.
Још увек лутам ушореним стазама
Загледан у месец и прохујале возове
Што су ми очи биле чипком повезане
Загризли смо дубоко, парче зреле лубенице.