У подножју долине
Где расту малине
Надвио се град.
Тај град љубави
Дрхтаја и нежности,
Најлепши је склад.
У оку злата и нагодбе
Тужног врта и љубави;
Што ме песмом птице зовеш.
У подножју срца
И изгубљеног раја-
Расту црвене трешње.
А тако сам мали Оче;
Нисам ти Ја од злата-
Саткан сам од суза и јада.
Молим ти се устани и одведи ме
Не могу више да гледам себе,
На зиду Христовог плача.
У подножју немира и јастука
Спава суза покајница довека.
И зрно милости за свакога Човека;
Твој сам Син пурпурне месечине.
И твоја Јованова рука судбине
Да ме тешиш док сам жив-
Док на твом гробу расту цветови,
Место кћери и синове што их нисам
Твојим славним именом направио.
