Не познајем овај диван град
У коме долазе људи са свих страна
Моја је прекрасна мана особеност
И осећајност за истачану душу
Треба се мало разонодити
Прихватити свет другачијим очима
Не знамо да постојимо на другом месту
Заводљиви у свему тумарамо цестама
Као хладан ветар
Што помера гондолу
И чека да нам се јавиш
А ти тако вечан и леп
Нестајеш у својој осами
Ћутњом у тишини
Бог ми се јави трипут
Да си крај моста заспао
И отишао у вечна ловишта
Са надом да ћу те поново срести
На неком моћном крузеру
Што плови по плавим небесима
Сачекај ме жељан сам вожње
Са много узвишеног презира
Што на овој земљи нисам упознао људе
Него само голи камен и муљ у песку.
Од кога не могу да направим утеху
И опростим Свету тај божански чин
Када постајеш сенка над мостовима
Акварел од блиставих боја и успомена
Урезаним у цркви која те зове милошћу Христа.
Песма је посвећена настрадалом момку из Сплита, Матеји Периши, који је несрећно настрадао у Дунаву.
