Рекох ти да сам
од камена саздан
ни људи ни Богови
ни време не могу ми ништа.
Обманух те Госпо, трава сам
а дани моји цвет су ливада.
Рекох ти да ме не волиш
губиш време за претварања
све да бациш у ватру
имало би ново значење.
Од праха и пепела ничем
као жар птица плаветног неба
усне што љубе невидљиву срећу
за изгубљеним прошлим временима.
А одсутност духа и тела опомиње
да лишће увек опада у јесен
са голим гранама дрвећа
и новом надом за опстанак.
Док снег копни по планинама
ружа ветрова је у нама самима
дала пострек да се боримо
и славимо сунце на хоризонту.
