Некада је најлепше да ћутимо удвоје
На местима зелене маслине и мора,
У праскозорје јутра љубавне светлости
Што је спустила плаве засторе прозора;
Па ме сада дозиваш кроз повечерја.

Ти разумеш топли ветар са усана
Што ћерлија цветним обалама-
Руке што граде песничке мостове
Једро луке у заносу белих бедара.

Моћ покоре за сањиве морнаре
И нагост мојих пожуда упућених жени,
Док плави делфин личи на мог Сина-
Што се код Столива брћка у плићаку.

Онога дана када смо водили љубав
А зелена маслина рађала сама,
Опојне мирисе на обрисима лета
И залазак сунца на крају света.

Некада је најлепше да мислимо удвоје
О нашим најбољим намерама вечности;
У зрну песка овај чудан свет постоји
На обрисима лета рађа се нова љубав.
Па ме сада гледаш неким другим очима.

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име