Могу ли се поклонити царству
Оном царству небеског и светог,
Док ми монах држи кандило небеса
За спас овог чудног света и охолости.
Могу ли се претворити у жижак лампе
Што је у капи свеће донела Христову сузу;
И Светог Димитрија обасјала у храму Господа
Овом свечаном тренутку препуном љубави.
Све и да сам неспретно изустио неук
Одолевам туробном времену злурадих-
Што се претварају да су добри и послушни,
У јутарњој молитви када се из душе пости.
Сви моји опрости носе бујицу кише и лече
Све оне неуке што лутају ходником таме.
И код храма гледају у чудо што им се јавља;
Могу ли се утешити драги Оче, што те немам.
То Господ призива своје добре Анђеле спаса
Да у овој јесењој ноћи погасе фењере туге;
Да из свег гласа изговарам срео сам људе.
Далеко смо од истине неутешни у свом надању.
