Пролазе колоне верних људи
у срцу ми мир угаслог жара,
сва благост што ми срце пара;
озвањају плаветна Светосавска звона.
Да само поглед хоризонта видим
одмах би сломљена ојачала крила,
љубављу кротак пламен као свила;
буди се жеља, поезија шапуће о нама.
Да осетим звона, испод изгубљених међа,
угасла села пред изниклим храмом неба;
луча живљења у свету без оца и хлеба,
у крви струји хришћанско, божанско семе.
Да само поглед птици неба усмере
одмах би сломљена ојачала крила-
и сви би знали где се светлост скрива,
у кивоту свеца, у звезданој пећини неба.
Човек није покошена стаза беспућа
ближи сам Оцу и плаветним небесима;
сада је срце радосница вила из песама –
у души мирноћа осликала белог Анђела.
Ех, само да је срце луча живота и трена
тренутак избављења на радост и весеље.
Хиландарско небо у испосници браства,
у крви струји љубав као божанско семе.
