У зрну милости има среће
Она је тајна небеска-
Као венац ђурђевка
На извору старога храма.
Слушам ветар ми шапуће
Бистрином твога покајања,
И разумом да будем јачи.
А куда ћу туробан кроз Свет
Претешких мука и осећаја-
За оно што не могу да сачувам
Милост твога скута и знака,
Да ти несебично припадам.
Долином цветних јоргована
И бистрином супог орла са Увца.
Знак што ме на тебе подсећа
Одгонета ми тајну небеску.
У њу сакупљам милост сванућа
И дечију играчку у углу собе,
Осмех несебичног лица-
Љубав што ми дарујеш
И снагу за којом вапим.
Христе Боже, теби се клањам-
Милошћу да будем јачи,
Љубављу свевидећи плам
Жишком гасим небески сјај.
