Мађионичар руком дели
белог зеца у излогу жеља
просјакиња баца сузе
за корицом сухог хлеба
црна врана на асталу прозора
песмом дозива заспалог песника.
Зар је свет пластична лутка
у излогу скупих жеља и погледа?
Радозналог храброг војника
што је прешао преко поља мина
оставио уморно и крваво вече
песмом дозива успаваног друга.
Црноризац осмехом дели тишину
лукава мачка зна шта је “Девет”
на прозорском стаклу, отац баца шињел-
и поставља стражу, глиненим голубовима.
Негде у даљини чују се црквена звона
можда звезда моја, пресвлачи се у невесту.
И све да није тачно осећам како стрепим
на уморном повоцу два руска, бела хрта.
