Археолошка истраживања средњовековних цркава и некропола у северозападним деловима Србије, спроведена су с крајем шездесетих година прошлог века, са краћим или дужим прекидима, и настављена су све до данас. Међутим, прва интересовања за старине привачила су пажњу разних истраживача и путописаца током XIX века и аматера у потрази за гробовима познатих владара или лова на благо. Kод истраживање већине локалитета углавном се ишло захваљујући радозналости истраживача, народним предањима или случајним открићима, што је касније довело да се спроведу и прва археолошка истраживања.
Дићи
Некропола у селу Дићи откривен је 1991. године када су започета истраживања остатака цркве на локалитету Манастирина, на коме се налази данашње гробље села Дићи. Локалитет са некрополом налази се са леве стране магистралног пута Љиг-Горњи Милановац. У селу Дићи у организацији Завода за заштиту споменика културе у Ваљеву, током три кампање у периоду од 1991-1993. године обављена су археолошка ископавања остатака цркве и некрополе.
Црква
Ископавања су показала да на простору савременог гробља постоје остаци средњовековне једнобродне цркве. Црква је имала припрату рашког стила на западној страни, а полукружна апсида се налазила на источној страни. Била је засведена полуобличастим сводом и без куполе, димензија 19 м x 6, 5 м, полупречник апсиде износи 3 м. Црква је грађена крајем XIII века или почетком XIV века, а најкасније до средине треће деценије XIV века. Цркву је саградио властелин Влгдраг, челник краља Уроша као своју маузолејну цркву и у њој је био сахрањен заједно са члановима своје породице и ближе родбине.
У историјским изворима није спомињан, али се о његовом постојању зна на основу натписа на надгробној плочи која је била постављена изнад гроба у солеји наоса цркве. На њој се поред урезаног текста налазе фина бордура по ивицама и три прецизно изведене розете. Натпис говори о упокојењу монаха Николе коме је надгробну плочу поставила супруга, монахиња Ана 1327. године. Овај властелин мора да је имао неку од важнијих управних функција у рудничкој области у време владавине краљева Милутина и Стефана Дечанског.
Датовање локалиитета
На основу ктиторског натписа сматра се да је црква грађена крајем XIII почетком XIV века, а најкасније до средине треће деценије XIV века. Мада је црква активно живела до средине XV века када је запуштена и страдала у пожару, а да потом није обнављана. На то упућују покретни налази керамике и метални налази као што су новчићи датирани између 1371. и 1454. године. Сахрањивање на некрополи трајало је од XИВ до XVII века. Након прекида сахрањивања обновљено је сеоско гробље у другој половини XIV века југозападно од улаза у цркву.
Надгробне плоче
Гробови на некрополи и у цркви су били обележени надгробним плочама које се по начину обраде разликују. Kод прве групе гробова из цркве надгробни споменици су били од мермера са натписом или без њега, а другој групи су били начињени од кварцних пешчара или витрокластичних туфова-игнимбрита. Другој групи припадају налазишта у непосредној околини локалитета, док су за мермер налазишта непознате удаљености. Оно што је заједничко овим надгробним плочама некрополе је да немају никакав истакнути писани знак или словни симбол, већ се ради о симболичким и ликовним представама.
Сахрањивање у цркви
У унутрашњост цркве регистровано је 17 гробова, с обзиром да је било вишеструких сахрана, број сахрањених индивидуа сигурно је био већи. У наосу је пронађено седам надгробних плоча израђених од мермера. Две су биле украшене. У припрати је пронађено 10 плоча, на једној је била представа тзв. малтешког крста. Појава ових плоча доводи се у везу са сахранама ктитора заједно са члановима њихове породице и ближе родбине.
Извор: Ваза
