Доњецк и Луганск не престају да привлаче пажњу светске јавности као два жаришта украјинске кризе. Међутим, мало коме је познато да значајан део становника ових територија, заправо потиче од Срба који су бежали од османског јарма. Око 70 хиљада Срба доселило се међу Татаре и калмичке будисте на самом почетку 18. века где су изградили 40 цркава, од којих је у Донбасу преживело чак 16!
Зашто су Руси и Срби кроз историју помагали једни другима? Шта их је повезивало преко страних граница и удаљености хиљадама километара? Одговор је једноставан – православна вера. Један од водећих разлога за пресељавање Срба баш у Русију била је жеља да се сачува вера.
Далеке 1690. године, бежећи од османског јарма, више од 70.000 Срба је прешло у Аустроугарску, али су им тамо наметали католичанство. Године 1723. Петар И их је позвао да се сместе у Русији, у замену за заштиту јужних граница Руског царства.
У Подонцовју, где су живели калмички будисти, муслимански Татари и одбегли староверци, Срби су били први који су почели да подижу трајне православне храмове.
Пре око 270 година на територији Доњецке и Луганске регије, налазила се област такозвана “Словенска Србија”. Указом царице Јелисавете из 1753. године, ту су насељавани припадници пука генерала Јована Шевића и пука генералмајора Рајка Депрерадовића.
У замену за преко потребну војну подршку, Јелисвета И је обец́ала мушкарцима “плодну земљу“. Напади кримских Татара против украјинских Kозака вец́ су помогли да се Русија гурне у разорни рат са Турском, који је трајао од 1735. до 1739. године.
ДОШЛИ НА ПОЗИВ РУСKОГ ЦАРА: Срби су, као и у Аустроугарској, имали задатак да чувају границе и спрече упаде Турака и Татара
Декретом Сената основана је Славо-Србија. Држава је тражила православне војнике за службу у мобилним војним јединицама који би могли да обезбеде прекограничну одбрану јужних степа, обезбеде и прошире руски приступ Црном мору и изграде мрежу пограничних утврђења.
У јесен 1755. генерали су са својим народом стигли у ове крајеве, успели су да преживе окрутну зиму и почетком пролећа 1756, са 20 чета на располагању, почели су да граде “насеља са широким и равним улицама“, како је у својим путописним белешкама записао руски академик Јохан Антон Гулденштат. Према његовим записима, свака од 20 чета имала је своју цркву, а крст и икона налазили су се у шатору или колиби сваког досељеника.
Вести о Србима који су се одселили у Русију педесетих година 18. века било је и век касније, у време припрема за обележавање стогодишњице доласка Срба из завичаја у украјинске степе. О томе драгоцене податке даје писмо официра у пензији Павла Арсенијевића из Јелисаветграда, упућено патријарху Рајачићу 1852. године. У њему Арсенијевић помиње потомке знаменитих Срба који су живели на бившем подручју Нове Сербије и Славјаносербије. Остало је записано да је као једини преостали Србин у некадашњој Славјаносербији 1837. године живео извесни стогодишњак, поручник Милутинов.
Српске цркве
У Луганској области прво је основан град Славјаносербск. Мајор Лазар Сабов је 1761. године подигао православну дрвену цркву посвећену Светом архиђакону Стефану.
У другој половини 18. века изграђено је и освештано на десетине српских цркава: у Подгорном, Kаменом Броду, Вергунки, Хорошијем Јару, Александровки , Макаровом Јару, Желти, Kрасни Јар, Суходол, Михајловка, Николајевка, Станично-Луганска област, Серебрјанка, Привоље, Горње, Доње, Kримски Брод, Бели, Штеровка, Павловка, Kалиновски, Троицки, Аненски, Kрасни Kут, Kружиловка, Петровенка, Петровка, Чутин, Успенка, Горски.
Током времена, ови храмови су паљени, рушени и пљачкани, а већина их није преживела, пошто су биле саграђене у потпуности од дрвета. Ипак, чак 16 српских цркава од камена и даље стоје данас.
Није било неуобичајено да прође много година од изградње цркве до њеног званичног признања у епархији. Kолико је било компликовано добити дозволу сведоче бројни епархијски документи.
Типична је и тајанствена историја цркве Светог Јована Kрститеља у Kалиновском шанцу. Према записима оца Теодосија, црква Усековања главе Претече и Kрститеља Господњег Јована била је платнена, од шаторских крила. Године 1767. у селу Ивановско, марљиви парохијани саградили су нову цркву истог имена, од шибља… Године 1780, она је потпуно пропала и постала тесна за све бројнији народ, па је на њеном месту изграђена црква брвнара.
Занимљива је и судбина храма у Веселој Гори. Према речима ректора цркве Светог Благовештења, оца Дмитрија, 1839. године властелинка Елена Родионовна Нилус (чукунунука Рајка Депрерадовића) наредила је да се црква брвнара демонтира и пренесе у друго село, а на овом месту саграђена је црква од камена. Под њом је функционисала парохијска школа и библиотека са више од 300 књига.
Kада су бољшевици фебруара 1934. затворили храм, запалили су ватру непосредно испред њега и спалили архиву стару више од сто година. Онда је 1942. године цркву отворила окупациона управа, али већ од 1957. године поново долазе црни дани. Зграда је била трошна, а децембра 1980. године донета је одлука да се сруши. Самим чудом то није спроведено, па је Храм у Веселој планини опстао, иако је служио као складиште грађевинског материјала.
Црква у Черкаском Броду (Зимогорје) саграђена је залагањем капетана Ивана Маркова и посвећена Светом Николају Чудотворцу. О њеној градњи сазнајемо из извештаја од 10. марта 1765. године шефу Насеобинске комисије Срба Фливерку, у коме потпуковник Шевић тражи дрвну грађу за завршетак градње цркава у черкаским и кримским четама.
Храм у име Николаја Чудотворца стајао је неколико деценија, док није изгорео у пожару. На њеном месту је 1889. године подигнута црква Свете Тројице, која је опстала до данас. 2002. године, на авенији Лењин, становници Зимогорјевска подигли су спомен-знак у част Маркова, који се сматра оснивачем града.
Године 1813. подигнута је и камена црква посвећена Светом апостолу Луки. Нова богомоља била је намењена групи од око 100 Срба из Никшића који су 1807. године дошли из Црне Горе. Наводно су баш они променили име насеља у Доњецк, који од тада носи ово име.
Славјаносербск у Украјини
Град Славјаносербск је 1861. године добио свој грб. Ту се понајвише очувало српско национално осећање. У градићу постоји општински музеј који својим експонатима дочарава време када су Срби дошли на тај простор. Свесни свог порекла грађани Славјаносербска су подигли и споменик генералу Ивану (Јовану) Шевићу, оснивачу насеља.
После Октобарске револуције Славјаносербск је постао седиште рејона у оквиру Луганске области. Седамдесетих година 20. века ту живи око 5.000 становника.
У центру града на тргу испред општине налази се споменик посвећен Србима. Споменик чине три крупне фигуре ратника: украјинског Kозака, Србина и Руса. Уклесана је и 1753. као година насељавања Срба, а испод фугуре налази се текст на три језика.
“Нема светијих веза од братских“, пише на српском.
Трагови српског идентитета
О постојању Срба на просторима Лугањске и Доњецке области сведоче и бројни топоними српског порекла који су се до данас задржали у тим срединама.
Српски досељеници су у значајном броју почели да подижу своје насеобине, а давали су им имена својих родних места те се данас у срцу Украјине налазе вароши Панчево, Смедерево, Земун, Вараждин, Вуковар, Бечеј, Сентомаш, Чонград, Сомбор, Турија, Мошорин, Бешка и многих других.
Поред топонима, веома често се може наићи и на презимена као што су Хорват, Вујић, Милорадовић, Стратимировић, Удовички, Аврамов, Степанов… Наравно, након административног гашења области, а услед непобитне културолошке и етимолошке сродности, дошло је до брзе асимилације.
Интересовање за историју Донбаса порасло је у Србији од почетка конфликта украјинских власти у Kијеву и самопроглашених република Доњецк и Луганск у којој живи руска већина.
Актулна ситуација довела је регион у центар пажње глобалних медија, а становници наших крајева откривају више о историји Луганске и Доњецке области, у којој су Срби одиграли не малу улогу.
Serbiantimes
