Протеклог викенда српска заједница у Рокфорду, градићу удаљеном око 80 миља од Чикага, имала је много разлога да слави. Наиме, колонија састављена већином од људи са простора Босне и Херцеговине, који су током грађанског рата 1990-тих преживели најгоре страхоте у муслиманским и хрватским логорима, исплатила је последњу банкарску рату за цркву Вазнесења Господњег.
Цркву коју су својевремено купили, својим рукама реновирали, направили олтар и осликали. Цркву, која је осим места за богослужења и молитве, постала и центар окупљања наше емиграције на овим просторима.
Све је то био добар повод да на славље, које је отпочело богослужењем у цркви, која је била дупке испуњена парохијанима, локални свештеник Бранислав Kончаревић позове и цењене званице, свештенство Епархије средњезападноамеричке и новограчаничке, предвођено епископом Лонгином, те Петра, архиепископа Руске поравославне цркве у Америци.
Након тога свештенство и верници парохије су се окупили у црквеној сали, где је послужен ручак, а пригодне беседе су одржали отац Kончаревић, епископ Лонгин, те руски архиепископ Петар, који је по ко зна који пут показао колико је близак Србима и Српској православној црклви, у чијој је београдској Богословији својевремено студирао.
БОГОСЛУЖЕЊЕ, ПА ПРИГОДНЕ БЕСЕДЕ:Отац Бранимир Kончаревић се обраћа епископу Лонгину, архииепископу Петру и својим парохијанима
Заједница Срба из Рокфорда, о којима је Сербиан Тимес и раније писао, по много чему је занимљива и необична. Чине је око 180 породица, углавном придошлих из Босне и Херцеговине, од којих је највећи број оних који су у Америку стигли посредством Избегличког (Рефугее) програма, након што су за време рата боравили у концентрационим камповима, попут Челебића код Kоњица и сарајевског Силоса.
Спасоје Лугоња један је из те колоне која је била принуђена да напусти родни крај, у његовом случају Kупрес, и крене на пут пун неизвесности. Он истиче како данас има три куће: породицу, цркву и Републику Српску. А посебно се дичи црквом Светог вазнесења, која је, како каже, понос целе српске заједнице у Рокфорду.
-Црква је некада била лутеранска, али ми смо је откупили, а сада и исплатили до последње паре. Kада смо пре 20 година одлучили да је купимо нико није веровао да ћемо успети. Било је то много пара, 650.000$, али људи су се жртвовали, и то све ова сиротиња, избјеглице. Давали су по целу своју недељну плату, која је ионако била мала, да би се црква реновирала и прилагодила православљу. Нисмо имали пара да платимо мајсторе са стране него смо сами мајсторисали, направили иконостас и све остало што једној цркви треба, каже популарни Пајо за Сербиан Тимес.
Отац Бранислав Kончаревић, који је и професор на Богословији у Новој Грачаници, поносно истиче да је ово наша најмлађа парохија у Америци:
-Деца су посебна драж и благо ове цркве. Један наш теолог је рекао како је парохија жива и велика онолико колико имате причесника, а не онолико колико је црква богата и има имања. А ми то богатство имамо. Црквено активних породица је 110-120, а имамо и доста мјешовитих бракова, где су Срби ожењени муслиманкама и Хрватицама и обрнуто, Српиње удате за Хрвате и муслимане. Све жене из Брадине које су овде су биле у логору. Имате црну књигу са њиховим исповестима која је објављена и то је тешко читати, а камоли преживети. А оне су све то преживеле. И њихови мужеви са њима. Зато ме као свештеника посебно радује што су били у стању да опросте…После свега плашио сам се како ће реаговати на комшије Хрвате и муслимане. И било је мало одбојности у почетку, али је све после текло мирно и у хришћанском духу, констатује свештеник Kончаревић.
serbiantime
