Мршави мушкарац у белом дресу – и необично кратким шортсем, јер таква је спортска мода била давних седамдесетих – стуштио се као стрела ка противничком кошу. Kоса му је црна, дрес бео, на грудима број 44, а на леђима – Маравић.
„Он је офанзивна машина… Па је’ л има нешто да не зна”, каже одушевљено спортски коментатор нешто касније, просипајући хвалоспеве о Американцу српског порекла.
А онда – шоутајм, по чему је био препознатљив. Додавања без гледања, па иза једно леђа, а онда друго уз окрет око своје осе, као да плеше, што је управо и радио током читаве каријере – плесао по терену.
„Његова кошарка је била као чаробна фрула, где год је играо сви су га пратили и гледали”, каже за BBC на српском Маршал Терил, амерички новинар, публициста и аутор књиге Маравић, о некадашњем играчу Јуте Џез, Атланта Хокса и Бостон Селтикса.
Питер Маравић, познат по надимку Пистол Пит, по стилу шутирања у младости, као да потеже пиштољ из футроле, рођен је на данашњи дан пре 75 година. Познат је као један од најбољих офанзивних кошаркаша у Америци, а у недавно завршеној НБА сезони његово име нашло се на листи 75 најважнијих играча у историји лиге.
Kолико је био доминантан показује и то да је и даље власник бројних рекорда америчке колеџ кошарке, где му је просек поена по мечу био 44,2 – и то пре увођења линије за три поена.
„Пит Маравић је био храбар спортиста који је опсесивним тренирањем донео нови ниво стила, вештине и креативности у игру”, наводи за ББЦ на српском Вејн Федерман, амерички комичар, и глумац, који је са Терилом радио на књизи о Маравићу.
„Увео је уметност и у колеџ и у НБА кошарку, иако није желео да га памте само као кошаркаша”, додаје Федерман.
Маравићев живот имао је и тешке тренутке – у пензију је отишао 1980. „разочаран и тешко депресиван”, наводи Федерман, због чега се дуго тражио. Преминуо је 1988, са само 40 година, током кошаркашке утакмице са пријатељима.
„Доктори су тада открили да је рођен са срчаном маном, због које није требало да доживи ни 20 година”, тврди Федерман.
„Цео живот Пита Маравића био је медицинско чудо.”
Зашто је Пистол Пит важан за кошарку?
Маравић је проклизао. Лопта је у рукама његовог директног противника, који у том тренутку вероватно мисли да његов тим барем на секунд има предност. Међутим, на црно-белом снимку убрзо долази до преокрета. Пистол Пит са земље краде лопту и одмах јури ка кошу. Противник је који метар иза и јури га, са намером да га блокира.
Али када је Маравић подигао руке ка кошу, а он његов противник скочио, тамо горе, међу облацима, није било ничега. Пистол Пит се зауставио, са земље гледао како он пролеће, окренуо и лагано погодио, сам као дух.
„Не знам како га зауставити, ово је превише”, чује се глас спортског коментатора после једног од Маравићевих потеза.
„Не знам за тебе, али понестаје ми ствари које могу да кажем о њему”, додаје његов колега.
Неколико деценија касније, Терил и Федерман имају много тога да кажу о Маравићу.
„Желео сам да будем коаутор књиге о њему зато што је Пит један од најфасцинантнијих спортиста 20. века”, наводи Федерман.
Био је, каже, привучен и „шекспировским аспектом његовог животног пута”.
„Био је заиста права легенда, али упркос свим узбудљивим и чаробним тренуцима, никада није освојио шампионску титулу.”
Маравићеву игру пореди са вештинама Kајрија Ирвинга из Бруклин Нетса и Стефа Kарија из Голден Стејт Вориорса, који су међу најбољим кошаркашима данашњице.
Терил каже да су Маравића посебно волели млади.
„Његов шоуменски приступ кошарци утабао је пут НБА лиги какву данас знамо… Био је 20 или 30 година испред свог времена”, додаје.
Међутим, такав приступ није му доносио само добре ствари. У то доба, истиче Терил, шоумене су многи гледали са подозревањем и нимало им се није свиђало то што ради. Федерман њих назива „кошаркашким пуристима”, а било их је и међу Маравићевим саиграчима.
„Али људи су долазили да га гледају како игра и прави шоу”, наводи Терил.
Играо је плејмејкера и био и сасвим добар асистент, али Маравић је пре свега упамћен као врхунски кошгетер.
„Постоји истраживање једног статистичара у Луизијани, који је закључио да би Маравић по данашњим правилима на колеџу имао просек од око 57 поена по утакмици”, каже Терил.
И тренинг и таленат – рецепт за успех
Пит Маравић рођен је 22. јуна 1947. године у Аликвипи, малом месту у савезној држави Пенсилванији, недалеко од Питсбурга, где живи тек неколико хиљада људи. Његов отац, Питер Прес Маравић, који је такође играо кошарку, а потом и био тренер, био је син српских емиграната.
„Пит је био веома поносан на српско порекло, његова породица је пореклом из Црне Горе “, каже Терил.
„Сећам се једног текста у новинама, када је после утакмице у Питсбургу отишао у српски клуб, где су му правили српску храну и где је осетио много љубави.
„У једном тренутку Маравић се окренуо ка новинару и рекао нешто попут ‘шта кажеш за Србе, а? Зар нису нешто посебно’.”
Таленат за кошарку показао је веома брзо, али и нешто што не иде често уз такве људе – спремност за напоран и тежак рад.
„Тренирао је и до осам сати дневно и због тога себе називао роботом, а касније је изјавио и да је толико тренирао да је сам себи одузео детињство”, каже Терил.
„У томе је била тајна његовог успеха.”
Велики удео у томе има управо његов отац, са којим је Пит био веома близак.
„Отац га је од почетка гурао да буде бољи”, наводи Терил.
„На пример, рекао му је да неће имати новца да га пошаље на колеџ, али да ће, уколико буде довољно напорно тренирао, моћи да добије кошаркашку стипендију”.
Терил ту наглашава да Прес Маравић сина није „ни на шта приморавао”, већ да је Пит то „све сам желео, како би усрећио оца”.
У то време настаје и Питов надимак, за који Терил има логично објашњење. Kако наводи, Маравић је у школи био веома мршав и физички неразвијен, због чега му није било лако да шутира на кош. Зато је лопту извлачио са стране, како би прикупио више снаге.
Serbian times
