Спирала насиља

Пре три године на овом истом месту писао сам о узроцима насиља у школама. Говорио сам о изокренутом систему вредности, о таблоидизацији друштва, о носиоцима јавних функција који непримереним понашањем дају лош пример младима, о агресији која се пласира у јавном простору, тачније о агресивним садржајима који се емитују на телевизијама са националном фреквенцијом. Тражио сам да се нешто хитно учини, пре свега да се одузме национална фреквенција телевизијама које свакодневно промовишу психичко и физичко насиље у својим ријалити програмима.

Објашњавао сам због чега такав чин не би представљао гушење слободе медија и подсећао да у конвенцији о правима детета јасно пише да је држава обавезна да предузима мере како би децу заштитила од штетних медијских садржаја. Испада да сам говорио у глувој соби будући да је ријалитијима у међувремену придодата хиперпродукција телевизијских серија са неретко насилним садржајем који није примерен приказивању у ударном породичном термину. По свему судећи реч је о последици претходно створене тржишне климе лишене било каквих етичких критеријума који су жртвовани на олтару манијакалне трке за гледаношћу, а што се често оправдава тврдњама да свако има даљински управљач у рукама, односно да „народ тражи да гледа такве садржаје”. Обратите пажњу на цинизам флоскуле! Од народа који је деценијама систематски заглупљиван очекује се да разборито процени шта је за њега добро. Истина је, међутим, да анестезирани народ „тражи” оно што му се пласира и нуди без праве могућности избора. Друштво на тај начин губи здравље које се једино може повратити здравим образовањем и васпитањем, односно здравом и јасно постављеним критеријумима.

Неолиберализам је деценијама, преко локалних политичких експозитура, урушавао образовне системе (посебно у зависним државама) и подређивао их тржишном механизму као да се не ради о школама већ о фабрикама за производњу аутомобилских гума. И заиста, просвета се деценијама уназад посматра на механицистички начин као постројење које штанцује специјализоване кадрове за потребе система. Наставницима се везују руке, одузима им се улога васпитача и на крају их императиви тржишта претварају у пуке администраторе. Школски програми се усклађују са потребама механичког система док се промишљања стварности из угла филозофије и уставних права грађана избацују из уско схваћеног образованог система. Глобализму није потребан хуманистички васпитаван грађанин већ анестезирани послушник који слабо разграничава стварност од илузије. Под плаштом макроекономске стабилности, секторске рационализације и дигиталног прилагођавања глобалистичким вредностима, међуљудски односи се механизују, постају површни, хладни и посредовани апликацијама тзв. друштвених мрежа. Представницима локалних власти није важно неговање људскости и породичних вредности већ отварање шопинг молова, ауто-путева, испостава глобалних корпорација, финансирање бруталних серија и ријалитија, као и сејање базних станица (у име регионалног лидерства у дигитализацији), како би се деца што ефикасније препуштала виртуелним световима док им тате и маме раде и по два посла зарад каријере или пуког преживљавања, а баке и деке уживају у комерцијализованој агресији која допире са националних фреквенција.

Али то је тржиште, завапиће његов лоботомирани фан. Да, јесте. Деценијама се, посредством логике тржишта, ствара спирала насиља замаскирана макроекономском стабилношћу, технолошким изумима и идеологијом неизбежности која, између осталог, утиче на масовно анестезирање људи. Медији су у томе имали, и још имају, значајну улогу. Стога нам није од велике користи даљински управљач пошто ћемо неминовно налетети на ријалити програме, криминалистичке серије са мноштвом хладнокрвних убистава, вести са ратних попришта, пренос заседања скупштине у којој се негују примитивизам и агресивна некултура говора… Налетећемо на конференцију за медије председника државе који користи неприкладне речи и излази из уставних надлежности представљајући се као свезнајући Велики брат, или на бивше криминалце и старлете који нам дарују моралне поуке о животу! Наизглед, можемо побећи од свега тога али бег у цинизам, равнодушност и нихилизам једино омогућава опстанак поменуте спирале насиља на којој почива и коју истовремено продукује некрокапитализам – систем који живо претвара у неживо, а људску свест у механизовани ресурс за извлачење профита. Спирала насиља прожима глобално село и завлачи се у његове најзабаченије засеоке, експлоатише људски рад и колонизује човека изнутра, разара породице, зло приказује као добро, а болесно као прихватљиво, наглавачке преокреће схватање одговорности, емпатије и традиционалних вредности, укалупљује нас и условљава. На тај начин нас некрокапитализам, или је можда исправније рећи психокапитализам, подвргава психичком насиљу, али и физичком када осети да је угрожен. Експлоатише нас, индоктринира, манипулише нашим потребама, ускраћује нам слободу избора, не пита нас за мишљење, засипа нас извештајима о ратним разарањима и убијеним људима, гађа нас цифрама преминулих од болести изазване вирусом чије порекло није познато… А када се десе страшне ствари, попут злочина у основној школи чији је почетни узрочник управо некрокапитализам који перманентно ствара услове за развијање и активирање психопатолошких стања, тада његове локалне испоставе у виду изабраних влада изналазе репресивне мере како се сличне ствари не би поновиле.

Невоља је у томе што репресивне мере савршено одговарају логици функционисања насилничког система. На пример, мера разоружавања становништва апсолутно одговара репресивном поретку, али  му зато не одговора да држава (коју чине грађани) регулише деструктивне технологије и медије који оправдавају и маскирају његову репресивност. Разоружавати становништво (у нашем случају), а истовремено одустајати од кажњавања телевизија које свакодневно контаминирају друштво агресивним садржајима, пуко је скретање пажње са чињенице да су те исте телевизије медијски стубови власти која уједно функционише као испостава глобалног некрокапитализма. Штавише, омогућити полицији да без дозволе суда упада у приватне домове грађана, управо је оно што је потребно репресивном поретку. Зато треба одбацити сва решења која трајно задиру у приватност људи. Она су несумњиво противуставна, али се то лако заборавља у ситуацијама масовне застрашености. Због тога се критички оријентисана социологија мора бавити феноменом (не)циљано изазваних околности које се, злоупотребом страха, могу искористити за оправдавање репресивног сузбијања слободе и приватности човека зарад наводне безбедности нечовечног система.