Спартанци су били ратнички народ. Да би се одупрли бројним непријатељима, морали су се добро припремити – и физички и духовно. Слабима, неодлучнима и плашљивима није било места међу ратоборним грађанима Спарте, тачније код њиховог робовласничког слоја. Већ при самом рођењу они су се сусретали са суровим обичајем излагања деце, који се састојао у томе да се кржљава и болесна новорођенчад напусте, убију или изложе зверима. Стари Грци су слабу децу излагали на планини Тајгету и на другим местима. Оне који преживе тај одбир после навршене седме године чекао је тежак и строг војнички одгој да би се навикли на услове ратничког живота.
У посебним логорима дечаци од 7 до 18 година (подељени у три групе: 7–12, 12–15, 15–18) челичили су своје тело физичким вежбама. Били су оскудно одевени, спавали су и лети и зими на рогозини без покривача, ходали боси по камењу и добијали храну само једном дневно. Борбени морал подизали су певањем јуначких песама, посебно Хомерових епова, а уз то су изводили ратничке игре и верске ритуале. Васпитавани су тако да буду слепо послушни у извршавању свих задатака, храбри у биткама, сурови и лукави. Непослушни су строго кажњавани, а физички најиздржљивији слављени су као хероји.
Ради провере физичке издржљивости дечака организована су посебна такмичења, свечане игре под именом гимнопедија. Учесници тих такмичења наступали су голи, приказивали су борилачке вештине, а затим су се пред жртвеником богиње Артемиде излагали јавном шибању. Најиздржљивији у том суровом такмичењу добијали су победнички венац и указиване су им велике почасти.
Најтеже и најопасније искушење у челичењу младих Спартанаца биле су такозване криптије – посебне акције у којима су они, као припадници владајућег слоја друштва (спартијати), уходили робове (хелоте), спречавајући на тај начин могуће побуне. Да их ови не би открили и поубијали, прерушавали су се у скитнице, ходали боси и гладни и тако залазили у хелотске домове. Ако би том приликом сазнали за припремање каквог отпора или буне, имали су задатак да коловође тајно ликвидирају.
Одгој девојчица такође је био строг и напоран. И оне су биле дужне да изводе гимнастику и упознају се са ратним вештинама како би, ако устреба, могле бранити Спарту. Ипак, за разлику од дечака, нису боравиле у логорима него код куће. Девојчице нису касније ишле ни у војску, док су сви мушкарци по навршеној осамнаестој години, поставши ефеби, били дужни да извршавају војне обавезе: да се и даље баве гимнастиком, посебно петобојем (трчање, скокови, рвање, бацање диска и бацање копља), и усавршавају у ратним вештинама. Тек са навршеном тридесетом годином постајали су пуноправни грађани и могли су оснивати породицу.
Такав начин живота у Спарти условио је и посебан однос према језику, култури и уметности. Драмско стваралаштво је било строго забрањено, негован је сажет, јасан, рекло би се – војнички, стил изражавања (лаконски говор), док говорништво није било уопште на цени. Највеће врлине биле су издржљивост и неустрашивост. У исто време у демократској Атини цветала је филозофија, као и књижевност, кипарство и друге гране уметности.
Спартанци су оставили видан траг једино у законодавству (Ликургови закони), а запамћени су и као велики ратници и родољуби (краљ Леонида). Уз све то, њихово име остало је трајно и у језику, у изразу спартански одгој, који се и данас употребљава као ознака за „строг, аскетски одгој у војничком духу”.
Поред спартански одгој, код нас се чешће употребљава израз спартанско васпитање, са значењем: „начин васпитавања детета који подразумева строгост, уздржљивост, поштовање начела и правила”.
Литература:
• Милан Шипка, Зашто се каже, шесто издање, Нови Сад: Прометеј
